Violončelo u parku

Pred očima Šetača usamljenika koji je odlučio da prekrati vlastito trajanje ukrštaju se u složenom preplitanju, poput melodija za violončelo koje se nižu jedna za drugom, tragične, strašne i tragikomične životne priče Belegišaninovih junaka. Lajtmotivski iz Drugog svetskog rata i građanskog rata devedesetih u bezvremeni prostor parka ulaze tragična i nedužna deca rođena iz ratnih silovanja – nevoljena i neželjena, uvučena u mrežu mržnje i osvete i bolno žigosana tragikom svoga porekla – Lejla i majka nesuđenog samoubice, ali i snovidne, belim cvetom obeležene figure na granici jave i sna. Toj deci pridružuje se kratkoveki dečak-mladić s Daunovim sindromom, čiji život ispunjava i osmišljava majka, krunišući ga, konačno, spoznajom telesne ljubavi. Nasuprot životinjskim, jezivim scenama silovanja i osvetničkom, mržnjom prema muškarcima motivisanom Lejlinom zavođenju mušterija, samo nagovešten, osenčen mirisom bosiljka koji je majka stavila pod jastuk, ocrtava se prvi i jedini telesni kontakt dečaka s velikim srcem. Tu u kontaktu s njim nalazi predah od tame koja je obuzima nesrećna Zehrina kći Lejla.

– Ljiljana Pešikan-Ljuštanović