Usudila sam se da ga nazovem Oče

Dok sam žurila krckavom šljunkovitom stazom, zatekla sam sebe kako gledam preko ramena. Uvek sam se smejala pričama o natprirodnom. Naravno da tamo nije bilo ničega. Nije li tako? Odgovor na moje neizgovoreno pitanje kao da je odmah stigao. Osetila sam čvrst, veoma stvaran i neobičan pritisak na desnoj ruci.

Viknula sam prestravljeno. Utrčala sam u kuću i zalupila vrata za sobom. Sluge su dotrčale do mene, plašeći se da izuste ijednu reč, jer mora da sam i sama izgledala kao duh. Tek pred spavanje sam konačno smogla hrabrosti da razgovaram sa svoje dve sluškinje o tom ledenom prisustvu. „Verujete li u duhovne stvari?“, upitala sam, završavajući svoju priču. I Nur-džan i Rejšam, jedna muslimanka, druga hrišćanka, izbegavale su da odgovore na moje pitanje, ali me je Nur-džan, nervozno mašući rukama, pitala da li može da pozove seoskog mulu, sveštenika iz džamije, koji će doneti svetu vodicu za pročišćenje vrta. Međutim, moj zdrav razum se povratio, te sam se usprotivila potčinjavanju sujeverju neznalica. Osim toga, nisam želela da se išta o tome pronese po selu. Pokušala sam da se nasmejem njenoj zabrinutosti, i rekla joj, bojim se pomalo grubo, da ne želim da ikakav sveti čovek na mom imanju glumata da uklanja zle duhove.