Stočiću, postavi se

Rekla bih da je Aleksandar Genis predstavnik najređeg mislilačkog epikurejstva, koje neumorno prigrljuje najrazličitije načine konzumiranja života. Presudna je, naravno, okolnost njegovog davnašnjeg priklanjanja najžrtvenijem i najhranljivijem načinu – umetnosti. Oduzme li mu se nešto, u neko sunčano popodne, takvom faunu ostaju prelepe uspomene i preveliko znanje da bi tek uvređeno ćutao. A neće se ni razmetati frustracijama, poput nekog novopečenog stoika. Na njegovoj skali vrednosti postoji čudan podeljak. Oslonjen na njega, ne bez elegancije, živiš kao optimista bez obzira na sav svoj pesimizam. U potrazi za izgubljenim, nalaziš ga, makar u svom oku, levom ili desnom. Zato i ova knjiga izgleda ovako. To nam je pisac pružio svoje ruke, baš levu i baš desnu. Nakon njihovog iskrenog stiska, tu je i mali poklon-buket, koji spaja nespojivo: razigranu gustioznost sa tamnim, serioznim tonovima. Srećni smo! I posle ovog susreta sa njegovim najnovijim esejima, možemo ubeđeno reći: Genis je – Genis.