Španska partija

Kada umre kralj, kralj Španije, to se ne događa u tišini. Ubrzo će strahota smrti protresti ovaj dvor poput žalosne vrbe i povući za sobom sve što joj se nađe na putu. Idite, Farineli. Smrt Španskog kralja nikoga ne ostavlja nevinim.

*

Najlepši glas na svetu i glas jednog umobolnog kralja na samrti pevaju zajedno, potpuno sami, sve do završetka arije.

Ne znam da li je neko, čitajući, to zapazio: ali Španska partija pripoveda jednu priču koju sam kasnije u suštini prepisao: kada sam pisao Pijanistu. Kunem se da mi to nije bilo ni na kraj pameti: postao sam toga svestan, nakon mnogo godina, kada sam ponovo uzeo u ruke scenario, želeći da proverim da li ga doista treba objaviti. Čitao sam i u izvesnom momentu počeo da shvatam i da otkrivam znakove jedan za drugim. Na kraju sam čitao samo kako bih u njemu pronašao delove Pijaniste. Bila je to neka vrsta igre. Ako dobro razmislite, srž priče je ista: postoji neko ko ume nešto božanski da radi i, paradoksalno, to radi u tajnosti, u zaštićenim i ograničenim okolnostima. I to čini nerazumno veliki broj godina, poput kakve prinudne radnje koje ne uspeva da se oslobodi.

U obe priče postoji jedan trenutak u kojem neko satera glavnog junaka uza zid i pita ga, tout court, zašto je tu ostao, zašto ne siđe s broda, zašto peva uvek i samo te iste četiri arije: kako Pijanista tako i Farineli ne odgovaraju na to pitanje. Nemaju odgovor, ili, ako ga imaju, ne smatraju da treba da ga izgovore. U izvesnom smislu njihova sudbina se ispunjava u bespuću neizvesnosti, gde mašta čitaoca (gledaoca, budući da je reč o pozorištu i filmu), može neometano da luta, uživajući u tom neizvesnom ljuljuškanju koje, često, rađa ono što zovemo poezija.

Alesandro Bariko