Pregovori sa stvarnošću

Lični i očaravajući esej u stilu Biti Džon Mekinro, ili O Čemu govorim kada govorim o trčanju Harukija Murakamija!

Sa entuzijazmom i oštrog oka, Erlend Lu nas vodi na jednogodišnju odiseju na jednom točku. Sa slobodnim asocijacijama, razigrano, ali uvek uravnoteženo, uvek nagnut unapred, uvek u pregovorima sa stvarnošću. A u tim pregovorima i stvarnost dolazi do reči na nove i neočekivane načine.

„Prvo sam se vozio na četiri točka. Pa na tri. Potom dugo na dva. Sada se vozim na jednom. U toku je proces redukcije. Na kraju, za nekoliko godina, neću imati nijedan točak. I postaću zemlja po kojoj sam celog života toliko voleo da okrećem pedale.“

„Krotkim egzibicionizmom i ekstatičnim naivizmom [...] napisao je zabavnu i lucidnu knjigu o utisku lebdenja, padanju, lomljenju prstiju i veštini ostajanja na sedištu, u vožnji na samo jednom točku. Po svakom vremenu, u svako godišnje doba. Autor povremeno pomišlja da je to što prelazi četrdeset milja mesečno zapravo vrsta bega od sveta, ali i bega ka dozi adrenalina i svega dobrog što uz to ide, zbog čega svet možda ne postaje bolji, ali autor postaje bolji deo tog sveta. ‘A ako ja postanem bolji deo sveta, i svet će postati bolji.’ Ovde možemo parafrazirati Bernhardovo Hodanje, tako što ćemo reč ‘hodati’ zameniti rečju ‘voziti’: ‘Moramo voziti da bismo mislili, kao što moramo misliti da bismo vozili.’ Ideje, opažanja, usredsređenost i čulni utisci brojni su tokom autorovih vožnji.

Nadahnut dokumentarni izveštaj sa poetičnim brojem obrtaja, o vožnji na jednom točku.“