Oklopnici

Danas u Argentini ne postoji katedra za književnost na kojoj ne izučavaju Oklopnike. Napisana godinu i neki mesec ranije, knjiga je objavljena krajem 1983. U vreme njenog nastanka kontrola javne reči i euforični propagandni trijumfalizam poprimali su obličje i razmere nepojmljive balkanskom čitaocu (i pored svih ratova devedesetih, uključujući i bombardovanje NATO-a). Foklandski rat još je bio u jeku, no opora pikareska proricala je skori poraz. […] Bio je to grozničavi misaoni eksperiment; „mnogo bliži realnosti nego da sam usred rata na ostrva otišao s diktafonom i foto-aparatom“, kazao je Fogvil. Rešeni da učine šta je potrebno da ne poginu u ratu o kom ih niko nije pitao, šačica argentinskih devetnaestogodišnjaka ukopala se pod zemlju. Tako su usledile uzgredne sabotaže i osvete, uzgredni činovi izdaje, uzgredni vicevi i leševi. U ledenoj pustoši mahnito bombardovanoj harijerima jedino što nije uzgredno i ispražnjeno od smisla jeste namicanje osnovnih potrepština. Drugog cilja do biološkog opstanka nema, ni druge etike do preživljavanja. Pribavljali su, gomilali, u mraku iščekivali kraj. […] Ovdašnjem čitaocu Oklopnici nude više od literarnog užitka. Omogućavaju mu da odgonetne zbog čega čitava dekada naših poslednjih ratova, i sve što je povodom njih onomad i kasnije ukoričeno, nije uspela da iznedri makar jedno delo uporedive vitalnosti i snage. I kao što sa štivima ove vrste biva, Oklopnici takođe nude i dragocene pouke onom ko bi razmišljao da se i sam prihvati tastature. Njemu pokazuju za šta je književnost kadra ukoliko odustane od besomučnog ispovedanja trauma i raskrsti s preporučivanjem dilerima nagrada, honorara i tiraža (i stipendija i rezidencija i zaludnih prevoda). Dalje će morati da se snalazi sam.-– Dušan Vejnović