Mandat

Da li nas određuje nacionalni usud, ili politička realnost, ili je naša egzistencija samo neuspeo pokušaj bežanja od obadvoje? Nedovoljno hrabri da se otrgnemo od kukavičlukom preoblikovanih mitova, nedovoljno odlučni da krenemo u susret strahu i gorkim saznanjima, nedovoljno iskreni prema sebi i previše uplašeni od istine. To je definicija mislećeg čoveka u vrtlogu srpske istorijsko-političke realnosti, a istovremeno i sudbina likova u romanu „Mandat“ Đorđa Sibinovića. Samo o konačnim stvarima vredi pisati, govore mudraci. Ali kako pisati književno objektivizovanu biografiju kao najplastičniji sinonim konačnosti kada kod Srba ni biografije nisu konačne, dešavaju nam se kao karmički grehovi, kao opomena za iznuđeni zaborav, ne daju nam da živimo, kao što onima kojih se tiču ne daju da nađu posmrtni mir. Nikada ne možemo znati kada i gde će istorijske naplavine provaliti ustave racionalnog, niti gde će se naša vlastita realnost oglednuti u prethodnim vremenima i sudbinama. Ništa nije gotovo i konačno, nismo dosegnuli neophodan nivo istorijske zrelosti. Zato nam se istorija ponavlja kao farsa, opereta u kojoj glavne role falširaju najglasniji i najbezočniji. S takvim se suštinama, u neposrednoj realnosti vlastitih života, susreću Sibinovićevi junaci. Njihov životni mandat nije odluka političke moći, to je pravo koje dobijamo od predaka kao nasleđenu smrt i život koji treba tek da zaslužimo. Nad svima lebdi senka vojvode Petra Molera, u čijem su nadimku i sudbini naše istorijsko znamenje i prokletstvo. Hrabri vojvoda i intelektualac doživeo je tipičnu srpsku istorijsku sudbinu – duhovnost su mu osporavali, a junaštvo kažnjavali. To je usud koji traje. (Petar V. Arbutina)