Dušanu Ivković: Moj krst, moja priča

Na stranicama knjige koja se nalazi pred vama oslikan je portret Dušana Ivkovića. U prvom delu knjige, on je podelio sa čitaocima kako je izgledao njegov životni i košarkaški put, i već posle prvih nekoliko stranica sasvim je jasno da su se ta dva puta prožimala – od prvog do poslednjeg koša. Vrativši se u detinjstvo, Dušan Ivković ispričao je priču o svom odrastanju, porodici i svemu onome što je obeležilo najranije godine njegovog života. Već tada se koš utisnuo u njegov pogled na svet – ispod prozora njegove i bratovljeve sobe, u kući u kojoj su živeli na Crvenom krstu, nalazila se spomen-ploča Radivoju Koraću, jednom od najboljih evropskih košarkaša šezdesetih godina prošlog veka. Vreme od te godine do godina u kojima će postati jedan od najuspešnijih evropskih trenera obeležili su veliki izazovi, postignuća, uspesi, ali i sve ono što je Dušanu Ivkoviću bilo važno van košarkaškog terena: porodica, prijatelji, Beograd, buzuki, kao i simboli porodičnog grba: pčela, golub i koš. Ono što je upečatljivo jeste da se u svakoj njegovoj priči prepoznaje doslednost s kojom je koračao kroz život visoko uzdignute glave. U drugom delu knjige portret Dušana Ivkovića doslikali su njegova porodica i njegovi prijatelji. Oni su rečima ispunili tišinu koja ostaje posle svakog odlaska i time su nas uverili u to da veliki ljudi nastavljaju da žive i kada poslednja pčela napusti njihova nedra. „Za mene su oduvek najveća motivacija bili NEUSPEH I PORAZ. Mnogo puta sam posle poraza trpeo salve kritika, koje su neretko bile i neukusne. Često su raznorazni mediji bili puni najgorih mogućih reči o mom radu, ali to je uvek dolazilo posle nekih iznenađujućih poraza, kojih je kod mene, srećom, bilo vrlo malo. Toliko malo da bih jedva mogao i da ih se setim. Najbolji lek za takve stvari bio je rad. Vratiš se u rudnik sa svojim timom i saradnicima, i jedva čekaš prvu sledeću utakmicu. I ta naredna utakmica je po pravilu uvek bila odigrana na najkvalitetnijem mogućem nivou, na radost svih prijatelja, a na razočaranje zlonamernih, kojih danas, nažalost, ima mnogo. A zlonamernost i zloba su neke od najgorih karakteristika ljudskog bića.“