Cveće živi na vodi

Ergić konstatuje ogroman apsurd naših postjugoslovenskih, nekada bratskih društava, i upire prstom, tačnije stihovima, u naše noge zaglavljene u balkanskom žitkom blatu, koje odbijaju da nas odnesu sa mesta kolektivne traume. Dosledno se vraćajući tom emocionalno neobrađenom povesnom prelomu, on uspeva da konstatuje njegove simptome i posledice u sadašnjem trenutku.