Zabranjeni očevi u ispovestima svoje dece

Knjiga “Zabranjeni očevi u ispovestima svoje dece” najpre asocira na zanimljivo štivo. Ona to zaista i jeste.

Mada obimna, čita se – i gleda, jer je bogata fotografijama – u jednom dahu. Ali, s druge strane, reč je o knjizi koja ima i svoj istorijski značaj. Primera radi, ćerka generala Milana Nedića, Anđelija, samo jednom je, za javnost, govorila o svom ocu, a njena ispovest je prvorazredan istorijski izvor… U knjizi govore i deca srpskih kraljeva i prinčeva, ali ona je ipak najviše posvećena ravnogorcima. Odmah po okupaciji 1941. godine, čim je saznao ko su lideri pokreta otpora, okupator je pohapsio njihove žene i decu. Uhapšena deca većinom su bila maloletna. Izdržala su zatvore Gestapoa i koncentracioni logor na Banjici. A u logoru – sobe za streljanje, iz kojih su Nemci svakog jutra odvodili ponekog sužnja na put bez povratka. Sledeću stepenicu nemorala nacisti ipak nisu prešli: nisu streljali nijedno dete svog neprijatelja.
A već na početku procesa osvajanja vlasti 1944. godine, komunisti sprovode svoju torturu nad decom četničkih komandanata. Tako ova deca, posle kratkotrajne slobode, ponovo odlaze u zatvore i logore. I otuda, na žalost, ne izlaze svi. Komunisti su streljali sina jednog od najboljih komandanata, potpukovnika Nikole Kalabića. Njegov jedinac Milan nije imao ni punih 15 godina. Komunisti su doneli joć jednu novinu: uhapšenu ili zarobljenu decu svojih neprijatelja mobilisali su u sopstvene paravojne formacije. Tako su, krajem 1944, mobilisali čak i zarobljenu decu komandanta suprotne strane, generala Draže Mihailovića. A proleća 1945. mobilisali su i zarobljenu jedinicu potpukovnika Kalabića, kojoj su upravo streljali brata blizanca…