Voda u jezeru nikad nije slatka

Život se okreće, život ti vraća ono što neguješ, ono u čemu grešiš. Vonj blatnjavih algi i gustog peska, mokrog perja. Drevni krater, sad ispunjen vodom – to je jezero u Bračanu, gde se, posle bekstva iz Rima, iskrcala porodica Antonije Kolombo, žene čiji se ponos graniči s tvrdoglavošću, koja se sama stara o nepokretnom mužu i četvoro dece. Antonija je oličenje poštenja, Antonija ne prihvata kompromise, Antonija veruje u opšte dobro, pa ipak želi da se njena ćerka Gaja, u borbi s nedaćama, oslanja samo na sopstvene sposobnosti.

Zato je uči: da ne jadikuje, da se svakog dana ukrca u regionalni voz kako bi stigla do škole, da čita knjige, da skriva mobilni telefon u kutiji od cipela, da skače u jezero iako struje vuku na dno. Čini se da taj devojčurak pun pegica saginje glavu; međutim, kad podigne pogled, iz očiju joj blesne mrkli sjaj. Svaki izraz razboritosti survava se u njoj kao za onih noći u kojima juri na motociklu ugašenih farova. Na banalnu bljutavost života, na doživljenu nepravdu, Gaja reaguje neočekivanom nasilnošću, odlučnošću zamuklog božanstva. Dve hiljadite su godine, Gaja i njeni prijatelji odrastaju u svetu udaljenom od velikih političkih i građanskih borbi, blizu je samo kratka priobalna plovidba onog što imaju, ili im je uskraćeno, prvih SMS-ova, nepomične vode jednog bivstvovanja lišenog obzorja. Đulija Kaminito udahnula je život romanu ukotvljenom u stvarnosti, ujedno prožetom radikalnim nemirom, koji od jednog odmerenog teksta svedenog na sopstvenu suštinu, nabusitog i poetičnog, gradi poslednji bedem pred utvarama što se nad njim nadvijaju. Jezero je čarobno ogledalo: na njegovom dnu, zajedno s potopljenim Hristovim jaslama, vidimo mladost, njeno jogunasto suprotstavljanje nezadovoljstvu.