Vitraž u sećanju

„U predgovoru sam napisao da su od moja tri grada – Sarajeva, Mostara i Beograda – uništena dva. U međuvremenu je i Beograd bio bombardovan. Ove priče govore o narastanju zla.

U nekima od njih prikazan je svet od pre rata. Karakteriše ga prisilna naivnost. O zlu se nije smelo govoriti. Zato naš tadašnji život i nije bio stvaran. Ipak ljudi su imali utisak da su zaštićeni. Možda ćete primetiti da se u ovoj knjizi o izvorima autoriteta, kao što su vojska i policija, govori bez entuzijazma. Kad su ratovi došli, nagledali smo se kukavičluka u formi junačenja. Mnogi nisu imali ni simpatije ni mentalne snage za iskrenost. Nežno su nabrajali boje carevog novog odela. Retki su viknuli – Car je go!

Kao svaki pisac u ovim pričama sam tražio način da progovorim o stvarima o kojima nisam znao kako. Najvažnije saznanje ove knjige je da postmodernističke igre mogu zaključati pisca u večnu nezrelost… ako se ne suoči sa stvarnim svetom… Drugo saznanje je da čovek, kad shvati da je nezaštićen, postaje ponovo rođen. Treće – onaj ko odbija da prepozna zver u sebi biva pojeden. Kao sredstvo suočavanja, jednostavnost je moćnija od sofisticiranosti. A najvažnije saznanje jeste da onaj ko ne ispriča svoju priču ostaje pod večnim starateljstvom drugih.“
– Iz autorovog pogovora