Viktorija

Vodeničarev sin je tumarao i razmišljao. Bio je snažan četrnaestogodišnji dečko, preplanuo od sunca i vetra, sav obuzet najrazličitijim mislima.

Kad odraste, želeo je da proizvodi šibice. To je tako izvanredno opasno, niko se neće usuditi da mu pruži ruku, jer bi na prstima mogao imati sumpora. Zbog tog strašnog zanata uživao bi veliki ugled među svojim drugovima.

Pogledom je tražio svoje ptice u šumi. Sve ih je poznavao, znao je gde su im gnezda, razumevao je njihove različite glasove i odgovarao im podržavajući ih. Često im je donosio loptice od brašna iz očeve vodenice.