Uspomene
Brend:Talija izdavaštvo
Prodavac:DELFI KNJIŽARE
2.750RSD
Ananas. Broj 1 e-trgovac u Srbiji.
Najbolji odnos cene i kvaliteta za 2025/2026 od strane ICERITAS.
U životu svakog čoveka, kao u ogledalu, odražavaju se putevi Božjeg promisla, i u to se može uveriti svako ko svoj život razmotri sa tog stanovišta. Sve što je naizgled slučajno i nerazumljivo, sve ono što često biva posledica nepromišljenih postupaka i prenagljenih odluka, svi takozvani uspesi i neuspesi, radosti i tuge — sve se to, pri konačnom svođenju računa, slaže u neočekivano skladan lanac uzroka i posledica. Taj lanac svedoči o Onome koji upravlja sudbinama sveta i čoveka, podređujući ih Svojim nepromenljivim zakonima.
Posmatran iz tog ugla, život svakog čoveka predstavljao bi poučno svedočanstvo o Božjim otkrovenjima koja nikada nisu prestajala — o stalnim brigama, opomenama, upozorenjima i neizmernim milostima koje je Gospod uvek izlivao na grešne ljude. Ta bi svedočanstva obogatila čovečanstvo novim zalihama onostranih saznanja kada bi ljudi bili pažljiviji prema svetu oko sebe, manje gordi i kada ne bi odbacivali ono što na dostignutom stupnju svog duhovnog razvoja još ne mogu da shvate.
Ovlaš sam ocrtao jednu epizodu iz svog života koja me je dovela do poznanstva sa Caricom Aleksandrom Fjodorovnom, a sećanje na nju zauvek će živeti u mom srcu, ispunjenom najvećim ushićenjem zbog veličine i čistote njenog duhovnog lika.
Mnogo pre ličnog poznanstva sa njenim veličanstvom, od lica bliskih Dvoru saznao sam kakva je atmosfera okruživala Dvor i kakav je bio sadržaj duhovnog života Cara i Carice, šta ih je pretežno privlačilo i zanimalo. Ipak, među onima koji su im bili bliski gotovo niko nije shvatao prirodu duhovnog lika njihovih veličanstava, niti ju je umeo pravilno oceniti. Zbijena gomila ljudi, čija su uverenja meni bila strana, kao čvrst prsten okruživala je Dvor, zaklanjajući Cara i Caricu od naroda, ljubomorno čuvajući svoje dvorjanske privilegije i gotovo nikoga ne puštajući do vladara. U takvim okolnostima, lično upoznavanje sa njihovim veličanstvima nije moglo ni pasti na pamet i nikada se ne bi dogodilo da me sveti Joasaf Belgorodski nije čudesno doveo 1910. godine Gospodaru Caru, a 1915. godine Carici.
Od tog poslednjeg događaja u mom životu, punog dubokog mističkog sadržaja, i počeću…
Svoje sam Uspomene pisao po sećanju, na brzu ruku, usput, te su moguće greške u datumima, izvesna odstupanja od navedenih izraza, pa čak i sitne omaške; da i ne pominjem propuste nastale usled toga što mi se nije sve sačuvalo u sećanju. Ali te mane nisu se odrazile na ono glavno — na suštinu navedenih činjenica. Te činjenice jesu bile, i samo zato što ih možda neće priznati oni koji to ne žele, ne znači da će nestati iz istorije, niti iz savesti tih ljudi.
Zadržavajući se na pojedinim činjenicama lične prirode, možda ponekad i sa suvišnim pojedinostima, ne bih želeo da me iko osumnjiči za namere koje nisam imao. Nisam imao na umu ličnu rehabilitaciju, već rehabilitaciju stare Rusije — njenog starog načina života zasnovanog na večnim istinama koje je objavio Gospod naš Isus Hristos, a koje su surovo zamenjene novim teorijama ljudskih izmišljotina. Naročito sam želeo da pokažem:
Moralnu uzvišenost i čistotu Gospodara Cara i Gospodarice Carice, koje gomila nije umela da shvati zato što je ta visina već bila nedostižna prosečnom čoveku; želeo sam da istaknem zločine jednih i nepromišljenost drugih, koji su dopuštali da Njihova Veličanstva stupaju u opštenje sa nedostojnim ljudima.
Koliko je snažan bio opijum koji je prožeo sve slojeve ruskog društva — zahvativši čak i vladu i vojsku — te su na razaranju ruske državnosti učestvovali ne samo neprijatelji Rusije, već i oni kojima je bilo povereno da je čuvaju i koji su trebalo da štite njene interese.
Koliko se rusko društvo udaljilo od vere u Božji promisao i koliko se čovek uzoholio, zaboravivši da se sudbina sveta i čoveka nalazi u Božjim rukama, te da kršenje od Boga ustanovljenih zakona neminovno povlači pogibelj i čoveka i njegovih poduhvata, prema Božjem zavetu: „Moja je osveta, ja ću je uzvratiti“.
Posmatran iz tog ugla, život svakog čoveka predstavljao bi poučno svedočanstvo o Božjim otkrovenjima koja nikada nisu prestajala — o stalnim brigama, opomenama, upozorenjima i neizmernim milostima koje je Gospod uvek izlivao na grešne ljude. Ta bi svedočanstva obogatila čovečanstvo novim zalihama onostranih saznanja kada bi ljudi bili pažljiviji prema svetu oko sebe, manje gordi i kada ne bi odbacivali ono što na dostignutom stupnju svog duhovnog razvoja još ne mogu da shvate.
Ovlaš sam ocrtao jednu epizodu iz svog života koja me je dovela do poznanstva sa Caricom Aleksandrom Fjodorovnom, a sećanje na nju zauvek će živeti u mom srcu, ispunjenom najvećim ushićenjem zbog veličine i čistote njenog duhovnog lika.
Mnogo pre ličnog poznanstva sa njenim veličanstvom, od lica bliskih Dvoru saznao sam kakva je atmosfera okruživala Dvor i kakav je bio sadržaj duhovnog života Cara i Carice, šta ih je pretežno privlačilo i zanimalo. Ipak, među onima koji su im bili bliski gotovo niko nije shvatao prirodu duhovnog lika njihovih veličanstava, niti ju je umeo pravilno oceniti. Zbijena gomila ljudi, čija su uverenja meni bila strana, kao čvrst prsten okruživala je Dvor, zaklanjajući Cara i Caricu od naroda, ljubomorno čuvajući svoje dvorjanske privilegije i gotovo nikoga ne puštajući do vladara. U takvim okolnostima, lično upoznavanje sa njihovim veličanstvima nije moglo ni pasti na pamet i nikada se ne bi dogodilo da me sveti Joasaf Belgorodski nije čudesno doveo 1910. godine Gospodaru Caru, a 1915. godine Carici.
Od tog poslednjeg događaja u mom životu, punog dubokog mističkog sadržaja, i počeću…
Svoje sam Uspomene pisao po sećanju, na brzu ruku, usput, te su moguće greške u datumima, izvesna odstupanja od navedenih izraza, pa čak i sitne omaške; da i ne pominjem propuste nastale usled toga što mi se nije sve sačuvalo u sećanju. Ali te mane nisu se odrazile na ono glavno — na suštinu navedenih činjenica. Te činjenice jesu bile, i samo zato što ih možda neće priznati oni koji to ne žele, ne znači da će nestati iz istorije, niti iz savesti tih ljudi.
Zadržavajući se na pojedinim činjenicama lične prirode, možda ponekad i sa suvišnim pojedinostima, ne bih želeo da me iko osumnjiči za namere koje nisam imao. Nisam imao na umu ličnu rehabilitaciju, već rehabilitaciju stare Rusije — njenog starog načina života zasnovanog na večnim istinama koje je objavio Gospod naš Isus Hristos, a koje su surovo zamenjene novim teorijama ljudskih izmišljotina. Naročito sam želeo da pokažem:
Moralnu uzvišenost i čistotu Gospodara Cara i Gospodarice Carice, koje gomila nije umela da shvati zato što je ta visina već bila nedostižna prosečnom čoveku; želeo sam da istaknem zločine jednih i nepromišljenost drugih, koji su dopuštali da Njihova Veličanstva stupaju u opštenje sa nedostojnim ljudima.
Koliko je snažan bio opijum koji je prožeo sve slojeve ruskog društva — zahvativši čak i vladu i vojsku — te su na razaranju ruske državnosti učestvovali ne samo neprijatelji Rusije, već i oni kojima je bilo povereno da je čuvaju i koji su trebalo da štite njene interese.
Koliko se rusko društvo udaljilo od vere u Božji promisao i koliko se čovek uzoholio, zaboravivši da se sudbina sveta i čoveka nalazi u Božjim rukama, te da kršenje od Boga ustanovljenih zakona neminovno povlači pogibelj i čoveka i njegovih poduhvata, prema Božjem zavetu: „Moja je osveta, ja ću je uzvratiti“.
