Udaljavanje

Pesme u knjizi Bojana Vasića Udaljavanje u znaku su neprestanog kretanja i izmeštanja. Lirski subjekt se kreće u prostoru, čas gotovo neosetno, kako se i ide kroz grad, čas u velikim prostornim celinama. U tim kretanjima se ne menja samo pejzaž u kome se nalazi, već se preobražava i on sam. Bio u pokretu ili u mestu, čovek je ono što vidi i, još pre, ono što potom, polazeći od tog čulno dostupnog i proverljivog sveta, pretvori u snažan unutrašnji doživljaj u kome se jedine čula i mišljenje, utisci i saznanja, emocije i refleksije. Na toj osnovi nastaju pesme Bojana Vasića. To je najpre gradsko kretanje i spori izlazak iz grada kojim se senči prostor između grada i Dunava ili, na drugoj strani, prostor između dunavskog priobalja i „crnog Beograda“.
Konkretno imenovana mesta, kao povlašćeni prostori gradske topografije, predstavljaju osnovu emotivnog sveta lirskog subjekta. Veštim kadriranjem detalja vrednih pesme pejzaž kao mikroprostor biva pretvoren u uhvaćeni trenutak kao jedino vreme koje nam istinski pripada. Gusti pesnikovi stihovi poentilistički prate kretanje od tačke do tačke, redom, od toponima do toponima, od emocije do emocije, od doživljaja do doživljaja. To je kretanje u vremenu i u zadatom prostoru, ali i u individualnom prostoru koji otvara naglašena subjektivnost ovih stihova.