U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek

Evropa je kontinent po kome se može lako putovati kroz vreme. Svi stadijumi dvadesetog veka mogu se negde doživeti ili oživeti. Na trajektima Istanbula uvek je 1948. godina. U Lisabonu je 1956. godina. Na pariskom Gar de Lion već je 2020. godina. U Budimpešti mladi ljudi imaju lica naših očeva. Kružno putovanje kroz Evropu je kao neko ljuštenje starih slojeva boje. Više nego ikad bio sam svestan kako je iz generacije u generaciju sve više bujala ljuštura rastojanja i otuđenosti između stanovnika Istočne i Zapadne Evrope. Imamo li mi, Evropljani, zajedničku istoriju? Naravno, i svako može da navede čitav spisak: Rimsko carstvo, renesansu, reformaciju, prosvećenost, godine 1914, 1945, 1989. Ali treba videti koliko su samo različita pojedinačna iskustva Evropljana: stariji Poljak vozač s kime sam razgovarao, koji je četiri puta u životu morao da uči nov strani jezik; nemački bračni par koji je bombardovan a onda beskrajno proganjan po Istočnoj Evropi baskijska porodica koja se jedne Badnje večeri namrtvo isvađala zbog Španskog građanskog rata, a posle toga niko ni sa kim nije progovorio do kraja života; smireno zadovoljstvo Holanđana, Danaca i Šveđana koji su uglavnom ostajali u zavetrini. Posadite skupinu Rusa, Nemaca, Britanaca, Čeha i Španaca za isti sto i pustite ih da pričaju svoje porodične istorije. Sve su to posebni svetovi. A ipak, sve je to Evropa. Istorija dvadesetog veka nije uopšte bila neki pozorišni komad koji se odvijao pred njihovim očima, bio je to manjim ili većim delom, njihov, a i naš život. „Mi smo deo ovog veka. Vek je deo nas“, piše Erik Hobsbaum na početku svoje velike istorije dvadesetog veka. Za njega, na primer, 30. januar 1933. godine nije samo, naglasio je da se to nikada ne sme zaboraviti, dan kad je Hitler postao kancelar Rajha već i zimsko popodne u Berlinu kad se petnaestogodišnji dečak vraćao iz škole sa sestrom i negde, usput, video krupan novinski naslov. „Još uvek mi je pred očima, kao u snu.“ Sad je i dvadeseti vek postao istorija, naša lična istorija i istorija filmova, knjiga i muzeja. Dok ovo pišem, dekor svetske pozornice se menja brzim tempom. Centri moći se premeštaju, savezništva pucaju, nastaju nove koalicije, javljaju se drugi prioriteti. Svetski poredak dvadesetog veka, ako se uopšte može govoriti o „poretku“, kao da je zauvek prošao. Međutim: Berlin se nikada neće shvatiti bez Versaja, London bez Minhena, Viši bez Verdena, Moskva bez Staljingrada, Bon bez Drezdena, Vašarošbek bez Jalte, Amsterdam bez Aušvica. Marija, zvonar, Vinrih Ber, Ira Klejner, predsednik opštine, Bezubi, moja stara tetka Marta, moj mudri prijatelj, svi ćemo mi, hteli-ne hteli, nositi sa sobom taj neverovatni dvadeseti vek. Priče će se šaputati i dalje, generacijama, bezbrojna iskustva i snovi, trenuci hrabrosti i izdaje, uspomene pune straha i bola, slike sreće.