Turski amanet

Dok je gorela Saborna crkva, prosjak Milovan se drsko obraćao grupi ljudi koji su ga zabezeknuto posmatrali.
– Gotovo, nestaće hrišćanskog grada, Turci će ponovo zavladati! Srušen je amanet!
– Kakav amanet? – nije izdržao jedan iz grupe.
– Ne znaš? Ne znate ni vi ostali? Ko zna sa koje ste kruške pali u ovaj prastari grad? Vratite se na svoja brda, čuke, reke, jezera i planine! Čobani ovog grada! – pakosnim, snažnim glasom govorio im je Milovan.
– Slušajte ovamo neznalice – svadljivo se okrenu prema njima.
– Kada su knezu Milanu Turci predavali Niš, ostavili su amanet – prosjak je jedva dočekao da bude glavni, makar i ovako, dok gori crkva.
– Tada su mu predali najveće zvono i rekli: „Mi smo ovaj grad osvojili od vas Srba i dugo uživali u njemu, sada ste vi to povratili. Predajemo vam ovo zvono da ga čuvate, ali zapamtite, kada ono pukne, ponovo ćemo doći i okupirati grad“ – završi Milovan, zlobno posmatrajući efekat svojih reči.
– Milovane, nije tako zapisano u Letopisu crkve Sv. Nikole. Kneza Milana su Turci sačekali ispred te iste crkve koja je tada bila pretvorena u džamiju.
– Znamo da ćete vratiti ovu svetinju u ono što je oduvek i bila, a to je pravoslavna bogomolja. Ali, ako ovaj hram ne čuvate kako treba, mi ćemo ponovo doći i pretvoriti ga u džamiju – ozbiljno je knezu saopštio amanet najstariji turski hodža.
– To je pravi turski amanet, a ne ono što si ti ispričao za zvono – Bane se nesvesno obrati prosjaku koji se opet došunjao.
– Znam – odgovori ovaj.
– Ali kažu da je zvono Saborne crkve puklo i da ne može više da se koristi – završi Milovan uz osmeh i ode.