Svojta

U prvom, predratnom vremenu, pripovedač je dete koje svet vidi kao mesto surevnjivosti, krupnih ili sitnih nepravdi, prostor uvređenog i teškog ćutanja koje razara bolje i sigurnije od svakog urlanja. Sve dok, u drugom vremenu, ne zaurlaju topovi. U jugoslovenskom ratu pripovedač je momak kome nasilna smrt postaje svakodnevica, a ratne epizode što ostavljaju bez daha opisane su sa svešću o tome da je ono što se ne kaže jednako važno kao i ono što je napisano. Posle rata, u trećem vremenu, ostaju spaljena zemlja i porušene duše. Pod hercegovačkim suncem koje nema razumevanja ni za šta ispod sebe, tumaraju prilike u potrazi za dokazom da su žive. Neke će taj dokaz pronaći tek u smrti. Zahvata Adnan Repeša nemir detinjstva, užas mladosti i beznađe posleratnog vremena rečenicom koje se ne bi postideo ni jedan Mirko Kovač i ostavlja ubedljivo književno svedočanstvo o vremenima i prostorima koji žive još samo u njegovom jeziku.

– Ivan Milenković