Stolica bez naslona

„Čak i kada piše roman, pesnički nerv je izuzetno jak u Danijeli Repman. Stolica bez naslona, premda kompoziciono organizovana u tri dela, suštinski je fragmentarna, vremenski nelinearna pripovest, bogata lirskim rečenicama, lajtmotivima, sofisticiranim zapažanjima i začudnim poređenjima. Ovo ne treba da čudi, jer tema o kojoj autorka piše u ovom romanu možda drugačije i nije mogla biti obrađena nego fragmentarno, kroz odbljeske i impulse, koji su preostali od predjezičkog stanja i sećanja koja je junakinja želela da što pre zaboravi. Njen identitet zasnovan je daleko više na kvalitetima koji u sebi sadrže nekakvu negaciju – nikada, nemam, nisam, ne verujem. Oni su u ironičnom semantičkom kontrastu sa njenim imenom – Dana – koje se takođe spominje na samo jednom mestu u čitavom romanu, i sa teškom i traumatičnom ulogom i obavezom koju na sebe preuzima još kao devojčica.

Iako je nekoliko tematskih okosnica ovog romana (detinjstvo, bolest, porodica), svi odnosi i iskustva prelomljeni su kroz junakinjinu vezu sa majkom, koja je frustrirajuća, nedovoljna i krhka. Sva njena emocionalna i egzistencijalna ambivalentnost uslovljena je parališuće potresnim i otuđenim odnosom sa majkom i fenomenom „deteta drugog reda“ – tim redosledom. Majka je daleka, gruba, nedostupna, ali je stoga još veća želja, glad, nežnost, koje su iščezle pre nego što ih je spoznala. Odatle i njena opsesivna potraga za lutkom koja govori mama, koja će biti razrešena u snu fantastičnih obrisa. Posle Mramorne kože Slavenke Drakulić i Satova u majčinoj sobi Tanje Stupar Trifunović, srpska književnost ima uzoran roman o odnosu majke i ćerke.“

– Katarina Pantović