Stepa

Stepa, koju je Čehov napisao 1887. godine, neposredno pre čuvenog pozorišnog komada „Ivanov“, izdvaja se u njegovom opusu kao duža novela o putovanju jednog dečaka kroz stepu. taj simbol beskraja Rusije. U ovom delu ima mnogo autobiografskog. Stepa zauzima posebno mesto u očaravajućim romanima o inicijaciji u svetskoj književnosti (kao što su, na primer, Puškinova „Kapetanova kći“, „Prva ljubav“ Turgenjeva, Konradova „Mladost“, „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog, Floberov „Novembar“, „Avanture pod pločnikom“ Dilana Tomasa, Selindžerov „Lovac u žitu“, Fanteov „Put za Los Anđeles“, Bolanjovi „Divlji detektivi“, Pelevinov „Omon Ra“, „Zona“ Sergeja Dovlatova, Hamsunova „Glad“. . . Često su to prvi romani jednog pisca, a ponekad ostaju jedino njegovo delo.
Stepa je leksikon poetike A. P. Čehova, knjiga koju mogu da čitaju sve generacije, i kojoj uvek mogu da se vrate.

„Putuješ sat, dva... Na putu te susreće ćutljivi starachum ili kamena žena, koju je postavio bogzna ko i kada, bez šuma preleti nad zemljom noćna ptica, i ti se, malo-pomalo, prisećaš stepskih legendi, priča namernika, bajki dadilja, i svega onog što si i sam video i dušom osetio. I tada, u cvrčanju insekata, u sablasnim obličjima i humovima, u tamnoplavom nebu, u mesečevoj svetlosti, u lepršanju noćne ptice, u svemu što vidiš i čuješ, počinješ da slutiš veličanstvo lepote, mladost, procvat svih moći i strasnu žeđ za životom; duša se odaziva prekrasnom, divljem zavičaju, i poželiš da zajedno s noćnom pticom poletiš nad stepom. U veličanstvenom zanosu lepote, u višku sreće, osećaš neku napregnutost i tugu, kao da stepa uviđa da je usamljena, da su njeno bogatstvo i duša za svet izgubljeni, da ih niko nije opevao, da nikome nisu potrebni, i kroz radosnu graju čuješ kako tužno, očajnički doziva: pesnika! pesnika!. . .“