Srpski ratovi

„Pošto Slavna Porta nije odgovorila na onaj isti dopis, koji su vlade Bugarske, Grčke i Srbije dostavile 3. septembra 1912. (…) Vlada Nj. V. kralja Srbije uviđa, sa velikim žaljenjem, neizbežnost prelaska na oružanu snagu, pripisujući Otomanskoj Vladi odgovornost za prekid diplomatskih odnosa…” Ograničavajući se na evropsko područje i samo na naše stoleće, vidimo da postoji čitava kolekcija ovakve, učtive proze; tim pre bi trebalo oceniti ima li neke povezanosti između kvaliteta uglađenosti i količine efekta: između delikatnosti izraza i krvavih prizora. Iako nije literaran, i koliko god bio instrumentalizovan, ipak je i ovaj izraz jedan od načina upotrebe pisanog jezika. Njegova vatrena prozaičnost svojom bučnom, zanosnom i urnebesnom oštrinom, ne izaziva ni najmanju zbunjenost onih koji žele da taj jezik koriste samo u svrhu nezainteresovane izražajnosti. Uvodna beleška koju je pisao ministar za spoljne poslove Srbije Nenadović, datirana je 19. oktobra 1912. Reči su, dakle, ,,na oružje”. I uz reči ,,na oružje”, prelazimo na drugu kategoriju stvaranja, potisnutu ciničnim diplomatskim parafrazama i hiperbolama - nacional-trijumfalističkih ushićenja ratnih dopisnika. Tako je, uzimajući u obzir veliki broj pridošlica na ratišta i njihovu preciznost u opisivanju, kao i objavljivanje članaka na prvim stranicama dnevne štampe, moguće poverovati, da je u izvesnim trenucima istorije, upravo ova proza najtraženija i najraširenija. „Slušao sam o ratnim dogodovštinama kao da se radilo o nekom prohujalom ratu iz prohujalih vremena, o kojem beše zabavno govoriti, ali bi bilo glupo zbog njega biti zabrinut. Eto, tako se nađoh usred njega, zapanjen što nisam ranije primetio da ću i ja, pre ili kasnije, biti neminovno umešan u njega.” Ovo su poslednje stranice iz Coscienza di Zeno (Zenova savest). Njega su fizički blokirale austrijske glavne baze po povratku iz jutarnje šetnje, dok je mislio na svakidašnju belu kafu i na svoju suprugu. Izgleda da se nešto slično dogodilo čoveku ,,od krvi i mesa” (ličnost će postati tek kasnije): Brunu Bariliju, tridesetdvogodišnjem višem diplomiranom muzičaru. Godina je 1912, citiranog oktobra 12, početak srpsko-turskog rata. Idući u Požarevac, u posetu ženi, autor, Barili, dobio je zadatak od Malagodija da pošalje po koji dopis za „Tribjun”; tako je bilo i 1914. kada ga je Amendola zamolio da bude dopisnik za „Koriere dela sera”, bar onako, probno. (Opere di V. Barilli, vol. 2; Firence 1963. - beleška Enriko Falki)