Srpske pobede (Prvi balkanski rat 1912)

16. oktobra 1912. god. vratio sam se u Pariz posle dugog odsustva zbog potreba Journal-ovih. U podne položih račun o svojoj misiji svom glavnom uredniku g. Lozu, kada me on upita:

— Hoćete li da putujete na Balkansko poluostrvo?

— Vrlo rado, odgovorih ja.

Sutradan uveče, 17. oktobra, spremivši se na brzu ruku, krenuo sam iz Pariza i 18. oko 11 sati uveče, Ekspres-Orijent se zaustavi u Pešti; zbog rata voz nije išao dalje od te stanice.

Morao sam prenoćiti u ugarskoj prestonici, gde su mi već stizali odjeci borbe, koja se započela na Balkanu.

— Vi ste novinar?... vi idete u Srbiju, vas će prognati, tvrdili su mi pri prolazu kroz Beč.

U Pešti je bilo još gore.

— Juče su, uveravali su me, dva novinarska dopisnika, koji su hteli preći Dunav da pošlju telegrame s našega zemljišta, zadržana i zatvorena... fotografski aparat!.. pa vas će smatrati za špijuna!..

„Hm, mislio sam ja, zanat neće biti prijatan!”

Međutim u hotelu, u kom sam odseo, zaspao sam mirno, i 19. u 7 sati ujutru uzeo sam voz za Zemun.

Još od Pešte izgledalo mi je da se nalazim u jednoj od zaraćenih zemalja. Stanice su bile posednute vojskom. Na sve strane zveket oružja, kretanje trupa, strog nadzor.

U Zemunu sam već imao da se borim s jednim madžarskim žandarmom i s jednim carinikom, ni jedan ni drugi nemaju ni pojma o francuskom; što se tiče ono nekoliko nemačkih reči koje rđavo izgovaram oni ih ne razumeju ili neće da ih razumeju.

Nastaje noć, pada kiša, sitna i neprekidna. Srećom reportersko proviđenje mi se ukaza u licu jedne srpske gospođe, „guvernante, reče mi ona, u jednoj visokoj porodici“. Sa velikom ljubaznošću, na kojoj će na ovom mestu naći zahvalnost, ako ikad bude saznala za ovu knjigu, ona je se dovijala da me izvuče iz nezgode i u tome je uspela, ali s mukom.

Najzad pređem Dunav i iskrcam se u Srbiji, u Beogradu, pred starim gradom. Jedan oficir me zapita ko sam: ja podnesem svoj pasoš: „Pariz... novinar...” konstatova on.

„Vi želite — dodade odmah na čistom francuskom jeziku, — da pratite ratne operacije? Dobro došli!”

Rukovasmo se. Ja se već ohrabrih.