Špijun iz prvog lica

Posthumno objavljena memoarska fikcija, kako je klasifikuju neki kritičari, Špijun iz prvog lica ređa slike prošlosti i sadašnjosti iz života protagoniste koje sadrže kaleidoskopsku lepotu. Pripovedač nije superioran u odnosu na čitaoca; i njemu su neki delovi pripovesti nejasni koliko i drugima, jer mu je vizura vrlo specifična – ona sa ivice trajanja, koja ga primorava da detalje svog života vidi nekim novim očima. Zbog toga je tu onaj Drugi, njegov posmatrač, ali i posmatrani, neko ko procenjuje kako fizičko stanje pripovedača tako i njegovu verodostojnost u priči. Problem se javlja kad shvatimo da pouzdanost njihovih priča nije i njihov forte. Sekvence iz porodičnog života, uspomene sa snimanja, anegdote koje su zaostale u ponekom kutku svesti, u telu koje odbija poslušnost, građa su od koje je sačinjeno ovo u isto vreme tragično i komično delo, poslednji tekst Sema Šeparda. Figura usamljenog jahača koji s uzvisine posmatra prostor pred sobom u nameri da sagleda vlastito mesto u njemu, kao i sve ono što bi moglo da predstavlja pretnju, jeste vestern arhetip koji nepogrešivo uokviruje lik i delo Sema Šeparda… Teško je svesti takav život na nekoliko pasusa, na vikipedijsko nabrajanje onoga što je snimio i objavio, na Pulicerovu nagradu i nominaciju za Oskara. Jedno je sigurno – vremenski luk, od dana kada izgladneli Stiv Rodžers u Njujorku donira svoju krv da bi mogao da kupi čizburger, do dana kada Sem Šepard diktira poslednje rečenice Špijuna iz prvog lica, opasuje punoću, doslednost vlastitom osećaju za jezik i stvarnost, uronjenost u istinsku emociju, ma kako bolna ona bila. – Ivana Đurić Paunović, iz Pogovora