Sedam stubova mudrosti ; ustanak u pustinji - Tomas Edvard Lorens

„Moje učešće u obmanjivanju Arabljana ne mogu pripisati slabosti karaktera niti urođenoj hipokriziji; mada, naravno, mora da sam imao neku sklonost i sposobnost za obmanjivanjem, jer inače ne bih obmanjivao ljude tako vešto, niti bih istrajao čitave dve godine u staranju da dovedem do uspešnog kraja prevaru koju su drugi zasnovali i otpočeli.“ Brojne su slične misli T. E. Lorensa, poznatijeg kao Lorens od Arabije, nakon proslavljenog filma iz 1962, u kojima preispituje svoju ulogu u podizanju, jačanju i delom predvođenju arapskog ustanka protiv Turaka u toku poslednje dve godine Prvog svetskog rata. Znao je da će obećanja kojima su Arapi motivisani da uđu u krvavi rat „biti samo parče hartije“. „Da sam bio častan savetnik, poslao bih svoje ljude kući i ne bih pustio da reskiraju svoje živote za takvu jednu stvar. Ali arabljanski pokret bio je naše glavno sredstvo za sticanje pobede u Istočnom ratu. Stoga sam ih uverio da će Engleska održati svoju reč u slovu i duhu. Verujući u to Arabljani, su vršili divne podvige, ali, naravno, mesto da sam se ponosio onim što smo zajedno postizali, ja sam se stalno i gorko stideo.“ T. E. Lorens je znao za postojanje Sajks-Pikovog plana iz 1916, prema kojem će Britanija i Francuska bezobzirno podeliti region Bliskog istoka veštačkim granicama (ponekad i lenjirom), što i dalje destabilizuje region, i iskreno priznaje da je „poštenje prodao radi održanja Engleske“. Radi „održanja Engleske“ učestvovao je u „oslobađanju strasne mržnje prema Turcima“ (za koje najčešće govori da su „glupi“), davao prve lekcije Arapima iz miniranja, „bacanja šina i mostova u vazduh“, i podučavao ih brojnim drugim diverzantskim akcijama (koje se danas, kada se izvode na tlu Zapadne Evrope, zovu terorističkim). Takođe je nebrojeno puta reskirao i vlastiti život i kao vojnik postao „isto tako svirep, iznenadan i bezobziran kao moja garda“.Zbog njegove iskrenosti, nesebičnog zalaganja u arapskom ustanku, avanturističkog duha, zbog griže savesti, jer je, kao „nesavesna varalica“, svesno „uvlačio Arabljane u igru na život i smrt“, prilično je lako bilo T. E. Lorensa stilizovati u filmskom spektaklu kao „belog spasioca“ (white savior) koji razume obespravljene i štiti ih od beskrupulozne moći, pa makar to bila ona oholih i arogantnih sunarodnika.Ali za filmske klišee, selektivnost i svesna narativna odstupanja, tekst „Sedam stubova mudrosti. Ustanak u pustinji“ nije odgovoran; on je mnogo kompleksniji i ne dopušta jednostavne heroizacije. Štaviše, danas je on, rekli bismo, zanimljiviji kao tekst za izučavanje rasnih i kulturnih predstava i predrasuda, orijentalizma i za postkolonijalne studije, nego kao istorijski tekst opisa ratne epopeje. T. E. Lorens ne zna za današnju političku korektnost i njegova iskrenost je brutalna. On neskriveno govori o tome da su „za nas Arapi vašljivi dronjci i prljave kože“. To su „niži oblici života“ i pri njihovom posmatranju u njemu se pojavljivalo, kako kaže: „neprijatno osećanje koje je vređalo moj ponos. … Slično crncima, svako veče dovodili su sebe bubnjanjem, hukom i bukom u divlji zanos. Njihova lica, budući različita od naših, mogla su se još i trpeti, ali me je bolelo što su po svim udovima svojih tela bili potpuno slični nama.“ Prosto, oni su „divljačka rasa“, jedna u nizu, a uočavanje sličnosti s njom ga je duboko uznemiravalo. Otuda ga nije lako „odengleziti“, i pored činjenice što svoje sunarodnike mestimično kritikuje jer sebe smatraju „izabranim nedostižnim bićima“ i što je za njega „ponižavajuće videti da smo mi, uprkos svega našeg čitanja o svima zemljama i vremenima, još uvek puni predrasuda kao pralje, ali bez njihove govorljivosti, pomoću koje uspevaju da se sprijatelje sa strancima.“„Sedam stubova mudrosti“ je monumentalno delo koje i danas pleni zbog obilja informacija (poglavlja posvećena narodima i religijama Sirije su i danas izuzetno dragocena), inteligentnih uvida (što mu je omogućavalo i poznavanje arapskog jezika), žovijalnog stila i narativne dinamike koja ne ostavlja prostora dosadi.