Sećanje u kamenu okamenjeno sećanje?

Ka­da tre­nut­no sta­nje ze­ma­lja na­sled­ni­ca Ju­go­sla­vi­je po­sta­ne te­ma druš­tve­nih na­u­ka, po­li­ti­ko­lo­gi­je ili me­dij­skih stu­di­ja, obič­no se ne­gde u po­za­di­ni od­mah ču­je: “me­mory mat­ters” (“se­ća­nje je va­žno”). Raz­log za to je što se sma­tra da su u vre­me pred ras­pad Ju­go­sla­vi­je, i to­kom ra­ta, oso­be­no­sti ju­go­slo­ven­skog pam­će­nja i za­bo­ra­vlja­nja, kao i se­ća­nja na Dru­gi svet­ski rat, ko­ja su bi­la pod pa­tro­na­tom dr­ža­ve i ko­je je dr­ža­va ogra­ni­ča­va­la, u pre­sud­noj me­ri uticale na po­li­tič­ku re­to­ri­ku i ide­o­loš­ke ma­ni­pu­la­ci­je. Ali upr­kos sve­mu to­me, do­sad ni­je bi­lo po­ku­ša­ja da se na­pra­vi ob­u­hvat­na em­pi­rij­ska ana­li­za so­ci­jal­nih prak­si ko­je su to­kom če­ti­ri de­ce­ni­je bi­le ka­rak­te­ri­stič­ne za na­čin na ko­ji se ču­va­lo se­ća­nje na rat, i za to ka­ko se rat pam­tio u Ju­go­sla­vi­ji. Na­pro­tiv, če­sto se ola­ko – upra­vo pod uti­skom ra­to­va u ko­ji­ma se ju­go­slo­ven­ska dr­ža­va ras­pa­da­la počev od 1991. go­di­ne – za­klju­ču­je da je ko­lek­tiv­no pam­će­nje u Ju­go­sla­vi­ji u do­ba so­ci­ja­li­zma bi­lo “za­mr­znu­to”. Me­ni se, me­đu­tim, či­ni da se me­ta­fo­rom za­mr­za­va­nja ne mo­že ob­ja­sni­ti ka­kvu je ulo­gu se­ća­nje na rat odigra­lo u pro­ce­su ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je. Ta me­ta­fo­ra ne sa­mo da pru­ža ve­o­ma sta­tič­nu sli­ku druš­tve­nih prak­si pu­tem ko­jih se u Ju­go­sla­vi­ji ču­va­lo se­ća­nje, već ona i su­vi­še la­ko vo­di u zam­ku ko­ju pro­u­ča­va­nje kul­tu­re pam­će­nja mo­ra da iz­beg­ne po sva­ku ce­nu: vo­di sta­vlja­nju zna­ka jed­na­ko­sti iz­me­đu re­to­ri­ke zva­nič­no pro­du­ci­ra­ne i po­li­tič­ki kon­tro­li­sa­ne na­ra­ci­je o ra­tu, na jed­noj stra­ni i, na dru­goj stra­ni, raz­li­či­tih so­ci­jal­nih prak­si ko­mu­ni­ka­ci­je i per­for­man­si či­ji je pred­met ta rat­na proš­lost. Da­kle, u po­ku­ša­ju da raz­u­me­mo ka­ko i zaš­to se do­go­di­lo da se­ća­nja na Dru­gi svet­ski rat bu­du va­žna i pri­sut­na u ra­to­vi­ma de­ve­de­se­tih, ne mo­že­mo za­o­bi­ći is­tra­ži­va­nje re­al­nih prak­si pu­tem ko­jih se u so­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji ču­va­lo se­ća­nje na rat. Ova knjiga osve­tlja­va­ te so­ci­jal­ne prak­se po­la­zeći od pre­mi­se da je od stra­ne dr­ža­ve kon­tro­li­sa­no se­ća­nje na “na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki rat” i “so­ci­ja­li­stič­ku re­vo­lu­ci­ju” za­i­sta bi­lo je­dan od naj­va­žni­jih ide­o­loš­kih stu­bo­va no­ve ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve, te da je na nje­mu po­či­vao le­gi­ti­mi­tet za­jed­nič­ke dr­ža­ve pod vođ­stvom Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je. Isto­vre­me­no, tu pre­mi­su tre­ba pre­i­spi­ta­ti sa sta­no­viš­ta ak­te­ra i kon­kret­nih prak­si i is­pi­ta­ti ka­ko se ak­tiv­no­sti Sa­ve­za bo­ra­ca Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog ra­ta (ili kra­će ju­go­slo­ven­sko­ga Sa­ve­za bo­ra­ca) pre­pli­ću sa ak­tiv­no­sti­ma dru­gih broj­nih ak­te­ra i ka­ko se za­jed­nič­ki “obavlja rad pam­će­nja”. Da­kle, reč je o pam­će­nju kao pro­ce­su i prak­si – u ovom pri­stu­pu pam­će­nje ni­je neš­to što mi po­se­du­je­mo, kao in­di­vi­due ili ko­lek­ti­vi, već neš­to što či­ni­mo. Pra­te­ći isto­ri­ča­ra Dže­ja Vin­te­ra, da­jem pred­nost poj­mu se­ća­nja, shva­će­nom kao po­men i obe­le­ža­va­nje (re­mem­bran­ce), u od­no­su na po­jam pam­će­nja (me­mory), i ov­de, da­kle, is­tra­žu­jem “[…] ko­lek­tiv­no se­ća­nje (re­mem­bran­ce) kao is­hod de­la­nja, kao pro­iz­vod po­je­di­na­ca i gru­pa ko­je po­stu­pa­ju ne po na­lo­gu dr­ža­ve ili bi­lo ko­jih nje­nih po­dru­žnih or­ga­ni­za­ci­ja već za­to što ose­ća­ju da mo­ra­ju da se ogla­se”.

Da for­mu­li­šem ja­sno: u Ju­go­sla­vi­ji su lju­di ve­o­ma če­sto neš­to za­jed­no pod­u­zi­ma­li za­to što su im ta­ko na­lo­ži­le dr­žav­ne vla­sti – ali to ni­je uvek bio slu­čaj. A čak i ka­da je­su sle­di­li na­lo­ge vla­sti, lju­di ni­su po­stu­pa­li sa­mo kao pu­ki re­ci­pi­jen­ti na­ra­ci­ja o ra­tu či­ji je po­k­ro­vi­telj bi­la dr­ža­va. “Praktikovanje kul­tu­re se­ća­nja” – do­ing (re­mem­be­ran­ce) cul­tu­re – i u ju­go­slo­ven­skom kon­tek­stu odnosi se na vi­še raz­li­či­tih na­či­na de­la­nja svih uklju­če­nih ak­te­ra, de­la­nja či­ja su glav­na obe­lež­ja pri­la­go­đa­va­nje i usva­ja­nje, pro­me­na i pre­o­bli­ko­va­nje zva­nič­nog i jav­nog se­ća­nja na rat. Ka­da se pre ne­ko­li­ko go­di­na Jan-Ver­ner Mi­ler po­ža­lio da ne­ma do­volj­no em­pi­rij­skih is­tra­ži­va­nja o po­ve­za­no­sti iz­me­đu mo­ći i pam­će­nja u Ju­go­sla­vi­ji, on je imao u vi­du ulo­gu ko­ju su u ra­to­vi­ma de­ve­de­se­tih od­i­gra­la se­ća­nja na rat iz vre­me­na so­ci­ja­li­stič­ke Ju­go­sla­vi­je. To jed­na­ko, ako ne čak i ne­u­po­re­di­vo vi­še, va­ži za ve­ze iz­me­đu pam­će­nja i mo­ći u kon­tek­stu Dru­gog svet­skog ra­ta i nje­go­vog zna­ča­ja u so­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji – a to je pi­ta­nje ko­jim se, da­kle, ba­vi ova knjiga. - iz predgovra