Šake pune oblaka

Nakon tri knjige priča i knjige drama Lejle Kalamujić, sve me više zadovoljava – i ospokojava – sasvim lična pretpostavka prema kojoj je Lejlino pisanje odgovor na stih Elizabet Bišop koji glasi: „Umeće gubljenja nije teško naučiti”. Tako nam autorka i u knjizi Šake pune oblaka i druge drame predlaže i osmišljava jedan vid savladavanja tog umeća. U tri drame koje sačinjavaju knjigu – u njihovim replikama koliko i u usecima belina između njih – istiha i saosećajno, nelagodno blisko i poznato razorno, ali sa velikim poverenjem u nadu, u otvaranje za nju, Lejla
Kalamujić (re)organizuje svet svakovrsnih unutrašnjih i društvenih oštećenja tako da krivica, ćutanje ili zločin nisu više sve što umemo i živimo.

„Ljudožderka”, „Ugasimo svjetlo” i „Šake pune oblaka” izvrću izvrnuto i preuređuju naopako: maglom koja menja boju, glasovima ptica, istinama snova, nedostatnošću komunikacije sa voljenima, one nama, čitaocima i čitateljkama, predlažu drugačija saučesništva i savladavanja, i barem jedan korak dalje od poraza, poricanja i neželjene margine.