Sa silama nemerljivim

Irac je već namah sve shvatio. On se seti svega što je u početku i u toku ljubavi, pisao o Marici. Ono što ne bi pristao da iko kaže pred njim o njoj, on je beležio u svoj notes: grube, brutalne izraze koje je upotrebljavao kad bi o njoj govorio, samo da bi sebe više uzdigao. Nazivao je jednim strahovitim izrazom kojim se obeležavaju propale žene. I posle i usled neke strašne neprirodne vrste nežnosti, on je nju tako označavao; a možda i da bi ubedio sebe da je njegova ljubav slobodna od iluzija. Uostalom, on joj je nemalo puta i u lice rekao isto to svoje grubo i nepravedno mišljenje, koje bi tada njenoj ženskosti godilo, jer ju je ubeđivalo u njegovu muškost i prekost, u njegovu ljubomoru, i najzad u mogućnost da se predstavi ljudima i u jednom fatalnijem izgledu. Ali našavši sve to zapisano, sa najbrutalnijim opisima njihovih sastanaka koje je ona ipak smatrala za romantične, osetila se odjednom nepravedno ranjena u svom ponosu. Ona mu je dala usta, ruke, i mnogo još štošta od sebe, zato što je zamišljala da na taj način daje svoju dušu, a odjednom vidi kako je on svoju pobedu ograničio samo na to.