Put do kuće svakog jutra sve je duži

Od autora bestselera Čovek po imenu Uve. Mala knjiga sa velikom porukom koja će dugo ostati u srcima čitalaca. Zar ovo nije najbolje od svih životnih doba, razmišlja jedan starac posmatrajući svog unuka, taj dečak je taman dovoljno veliki da razume kako svet funkcioniše, ali je i dalje dovoljno mlad da odbije da to prihvati. Deda i Noa sede na klupi i razgovaraju. Ispod klupe raste zumbul, a to je cveće koje je baka gajila u svojoj bašti. Deda i Noa mogu da razgovaraju o svemu. O životnim pitanjima, kako onim najbitnijim, tako i onim usputnim. Deda pokušava da se seti kako se zaljubio u baku i kako ju je izgubio. Još uvek može da je zamisli pored sebe i plaši se onog dana kada je se više neće sećati. Deda uviđa da se svet koji poznaje sada menja. Zato želi da ostane tu na klupi sa Noom, gde je miris zumbula i dalje jak. Ali uspomene je sve teže prizvati, pa su deda i Noa sada primorani da nauče kako da urade ono najteže: da se rastanu. Onako kako to samo on ume, Fredrik Bakman ovde daje nežan prikaz borbe starog čoveka da zadrži svoje najdraže uspomene, kao i načina na koji njegova sudbina utiče na njegove najbliže. „„Pisana sa razumevanjem i saosećanjem, ova divna priča podseća nas na to da su svakodnevne sitnice često naše najveće blago.““ fictionofile.wordpress.com