Proplanak

„Već 45 godina egzistira u pesničkom svetu Simon Grabovac. I sama ta činjenica je za respekt. Ovo je trinaesta pesnička knjiga u njegovom opusu (od čega su tri knjige izabranih pesama). Pridodamo li tome dva prevoda (na nemačkom i makedonskom), sabraćemo ih ukupno petnaest. To nije obiman, ali jeste sadržajan i značajan pesnički opus.

Naslovom nove pesničke knjige, Proplanak, ne prizivaju se brojna značenja ove reči, izvedena preko sinonima (livada, poljana, pašnjak, ispaša, ledina, lazina, popas, laz, zaravan, popaša, paša, ravan, čistina…), nego se još jednom imenuje prostor, stvarni prostor, koliko i metafizički, pa i pesnički. Zasićenje postojećim formama navodi pesnički subjekt na stalno traganje za novim, ne samo formama, već i smislom, takvog zadatka, pesničke egzistencije i novih iscrpljivanja.

Kombinatorika, geometrija, simetrija, matematika – podjednako su bitni za osvajanje stvarnog koliko i pesničkog prostora. Ipak, to su samo pomoćna sredstva, nalik na skele, koje će se skinuti, ostati neprimetne, čim se gradnja dovrši. Tako je u građevinarstvu, dok se u poeziji Simona Grabovca upravo na njima insistira, kako bi se ukazalo na nesavršenost i nedovršenost pesničkog sveta naspram realnog, bez obzira na njegovu ispraznost, potrošnost, pa i banalizaciju.

Postoji nešto čudno, začudno, u našim životima, svakodnevnim postupcima, što pesnik sluti i upozorava, a što nam otežava konačna rešenja, što nam kvari radost i narušava lepotu. Da li je to naš mentalitet, naša sudbina, ili su samo mitovi naše prokletstvo – pitanja su koja se neprestano postavljaju u ovom pesništvu koje je, tako, i angažovano, kritičko i etičko, suvereno i uverljivo.

I u knjizi Proplanak nije lako odrediti, precizno definisati, granice između vidljivog i nevidljivog, iskazivog i neiskazivog. Grabovčevo pesništvo insistira na fluidnosti, na uslovnosti, na onom što je negde između, lebdeće, neuhvatljivo, 'više stanje duha', iluzija, 'lavirint bez pregrade'.“
– Zoran Đerić