Poslednji tango u Beogradu

Srba Ignjatović poput nekog enciklopediste zaduženog za Beograd osamdesetih i devedesetih godina XX veka, analizira stvaralačke identitete čitavog niza umetnika i kulturnih radnika, kao i strukturu njihovih dela. To je Beograd koji je obeležilo stvaralaštvo Danila Kiša, Dušana Matića, Novice Tadića; to je Beograd koji rado posećuju Česlav Miloš, Nikita Stanesku ili Eduard Limonov, i koji u njemu dobijaju iskrene poštovaoce. To je takođe i grad u kome žive intelektualci koji, usled zbrkanosti svakodnevice, nisu baš vešti u razumevanju sveta u kome živimo. Pa ako smo kao društvo delili lekcije svima koji su u svetu imali probleme sa razvojem, ljudskim pravima, ratovima i drugim tekovinama nestabilnosti, sada su i nas zadesila te iste muke, na koje, naravno, nismo bili spremni. Čitalac će se upoznati i sa opštim prilikama koje su važile u svetu kulture, i predstavlja važno svedočanstvo koje tumači jedno vreme čiji dah i dalje osećamo.