Ponešto zapisano

Ponešto zapisano je naslov 37. beleške neobičnog književnog dela pod nazivom Nafta, čiji je autor Pjer Paolo Pazolini. To je i naslov knjige Emanuela Trevija, za koju je dobio nagradu Evropske unije za književnost 2012. godine, upečatljivog teksta u kome autor pokušava da interpretira Naftu autobiografski, proročki, kao da sam Pazolini oživljava kroz analizu ovog dela. Imajući u vidu da je u pitanju pseudoautobiografsko delo (skoro istinita priča, kako stoji na početku), Ponešto zapisano zauzima mesto između romana i kritičkog eseja. Ipak, nema mnogo eseja koji uspevaju da budu tako snažni kao ova knjiga, kombinujući najprefinjenije znanje i vrednost intenzivne ljudske energije.Rim, početkom devedesetih godina 20. veka. Dok se dvadeseti vek bliži kraju, a Berluskoni se sprema da preuzme vlast, jedan ciničan i naivan tridesetogodišnji pisac dobija posao u Fondaciji Pjer Paolo Pazolini. Tim lavirintom dokumenata vlada goropadna Laura Beti, na samom zalasku svoje karijere. Susret s mahnitom junakinjom, koja samu sebe smatra duhovnim naslednikom čuvenog filmskog režisera i pisca, za mladog književnika neka je vrsta dodira sa samim Pazolinijem, budući da se čini da je slavni sineasta izvajao legendarnu junakinju filma Teorema i udahnuo joj svoj duh neumornog jeretika, polemičara, seksualnog istraživača. Ponešto zapisano opisuje ne samo taj dodir već i neminovni oproštaj od čitave jedne epohe. No, ova knjiga ima i više ciljeve, jer pruža odgovore na neke od najvažnijih životnih tajni.