Pisma iz crvene pustinje

Dok smo išli kroz Crvenu pustinju, na ivici puta stajali su
službenici, ne nekakvi proroci.
Govorili su: držite međusobno rastojanje. Udaljite se
jedni od drugih. Ne idite svojim putem, iskopajte rupu i
zavucite se unutra. Verovali smo im: razum je cvet
u močvarama. Nebo, od prašine. Sunce, svetska banka.
Nebeski svod, smetlište za zvezde.
U Crvenoj pustinji postoje stajališta i brzi vozovi
hrle do tačke bez povratka. Smrt je
praktična. Kad neko umre, dospe u novinske
naslove. Šuplji muškarci naređuju životu
da stane. Sve su boje iste. Vera je crna.
Svaka nada je još crnja. Kad neko govori o ljubavi,
smeste ga u praznu sobu. Mi smo to, ti
ljubavnici u osećajnim pustinjama.