Pisma bez adrese IV

I, kako to već biva u razdobljima propadanja, umesto napora presabiranja zavladala je lakomislenost pod geslom udri brigu na veselje. Prestonica nam se diči bogatom „„turističkom ponudom““, noćnim provodima, splavovima i uslužnim devojkama-pratiljama bogatih poslovnih gostiju. Iz raznih krajeva propale države mladež hrli u Beograd na zabavu. Tamo, gde žive, vladaju stroža pravila, tamo se vodi borba za opstanak, nema šale, nema roštiljijada i kupusijada, ni trubačkih orkestara koji predvode povorke veselih ožalošćenika. Naša jedina nada, jedina uteha, zove se „„Evropa““ o čijoj zelenoj travi sanjare iznemogli magarci*Pritešnjeni na tvrdom tlu stvarnosti, tešimo se iluzijama. Kako bi bilo lepo, i dobro, da negde u svetu imamo iskrenog prijatelja i moćnog pokrovitelja! Ulogu branilaca slovenskih pravoslavaca je, od Sanstefanskog ugovora vodila, sa nejednakom srećom, Rusija; podršku, koju nam je dao Nikolaj II, zaštitnica je preskupo platila. Sa Francuskom je išlo i ovako i onako. Sve do devedesetih godina prošlog veka polagali smo detinjastu nadu u Ameriku. Smenjivale su se samoobmane, a istina je stajala po strani, čekajući priliku da kaže ono malo što ima.