Pijanistkinja

„Mnogo toga je već propušteno, a pogotovo je propušteno Erikino mladalačko doba, na primer osamnaesta godina života, koju u narodu zovu slatka osamnaesta. Ona traje samo jednu godinu i onda prođe. Sada umesto Erike drugi uživaju u toj čuvenoj osamnaestoj. Danas je Erika dvostruko starija od devojke koja ima osamnaest godina! Ona to uvek iznova preračunava, mada se razlika u godinama između Erike i jedne osamnaestogodišnje devojke nikad ne smanjuje, ali se i ne povećava. Odvratnost koju Erika oseća prema svakoj devojci te dobi nepotrebno još povećava tu razliku. Noću se Erika sva u znoju okreće na ražnju gneva iznad razbuktale vatre majčinske ljubavi. Pritom je redovno prelivaju mirisnim umakom od pečenja muzičke umetnosti. Ništa ne može da promeni tu postojanu razliku: staro-mlado. Baš kao što i u notnim zapisima već napisane muzike pokojnih majstora ništa više ne može da se menja. Tako je kako je. U taj notni sistem Erika je upregnuta od najranijeg detinjstva. Tih pet linija gospodare njom otkako zna za sebe. Ona ne sme da misli ni na šta osim na tih pet crnih linija. . . “– Pijanistkinja