Pereira tvrdi da...

Pereira tvrdi da... roman je čija veličina, hipnotična snaga i uverljivost proizlaze iz nečega što čitatelju ostaje tajnom. Zaista je malo takvih knjiga. Nemoguće ju je raskopati, rastaviti ili razumno objasniti ono što je Antonio Tabuki proizveo kao estetsku, umetničku i intelektualnu činjenicu. Taj roman stoji kao inherentna pojava, mimo žanra u kojem je napisan, mimo vremena kada je napisan i vremena o kojem govori, pa čak i mimo osobe autora. Pritom, Pereira tvrdi da... neočekivana je, u današnjoj Evropi vrlo aktuelna, rasprava o slobodi štampe i o građanskim slobodama uopšte… Ali ni to nije važno. Mogao je to biti roman i o nečemu desetom, mogao je Pereira biti apotekar. Važno je, nečuveno važno, što je Pereira jedan od arhetipova i arhelikova, poput Fausta ili Petra Pana, nastao u vremenu kada se, pogrešno, moglo učiniti da su svi arhetipovi odavno definisani i tipizirani.
– Miljenko Jergović

Roman je 1994. dobio prestižne književne nagrade: Premio Campiello, Viareggio Prize i Premio Scanno