Otpadnik: Vreme zla 2

Njegoševa nagrada Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast. – Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića „Dok Ivan Katić neće da bude bedan dodatak na protoplazmi jedne ideološke laži – staljinizma – i tako postaje GREŠNIK, Bogdan Dragović neće da bude sitno mlivo staljinskih dušegupki i tako postaje OTPADNIK. U oštroumnostima Petra Bajevića, glavnog junaka poslednjeg dela trilogije, postoje 'opasne' sklonosti ka budućim grešničkim i otpadničkim avanturama. Da nije pao kao plen gestapovaca, u nejasnim okolnostima, pitanje je gde bi i sam završio. Dobrica Ćosić pokazao je da jedan naš savremeni pisac, boreći se protiv vlastite prošlosti VERNIKA – zahvaljujući iskustvu GREŠNIKA i OTPADNIKA, koji su odstradali vizije i zanose mladosti, može ne samo da zaviri u taj pandemonijum što se zove svet staljinizma, nego da ga fiksira jezikom umetničke oštroumnosti…“ (Miroslav Egerić) Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se Ćosićeva saga porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije.