Olga Luković-Pjanović boginja jezika

Svaki moj novi korak na putu proučavanja života i dela Olge Luković-Pjanović, sve više mi je oduzimao dah. Dah mi se gubio pred vulkanskom silinom divljenja za ovu jedinstvenu srpsku i svetsku naučnicu. Dah mi se gubio pred osećajem divljenja za ovu posebnu individualnost, duhovne i umne vertikale duge od dna najdublje dubine do vrha nebeske visine. Za vitešku Srbinjanku, duše duboke kao Lepenski vir.Ako je srpski jezik čudo – a jeste, Olga Luković-Pjanović, boginja jezika koja se njim bavila, čudo je od naučnice. Za nju nauka nije bila neozbiljna igra. U njenoj nauci nema pogodbenih rečenica. Bila je i čudo kao sedmogodišnja devojčica koja napamet recituje pedeset strofa. Čudo od devojčeta iz Dragačeva, najboljeg đaka čačanske Gimnazije. Čudo od klasičnog filologa, znalca osam živih svetskih jezika i četiri mrtva – sanskritskog, etrurskog, staro-grčkog i staro-latinskog. Sorbonski doktor. Na Sorboni je odbranila doktorat „Pojam pravde kod Eshila i Sofokla“. Reč pravda na grčkom se kaže „Dika“. U stvari, to je srpska reč, koja je potpuno usmerila naučnicu na istraživanje istorije Srba i srpskog jezika. Doktorirala je na Sorboni kod čuvenog profesora etimologije, Pjera Šantrena. I on je kapitulirao pred ovom viteškom Srbinjankom. Iako jezuita i lukavi Latin, zapisao je svojom rukom na Olginom doktoratu „DIKE“ ove reči: „Gospođo, ja se sa Vama ne slažem, ali Vam dajem titulu doktora filologije, jer ste je zaslužili.“