Odlazim(o)

Odlazim(o), najnoviji roman Džulijana Barnsa, duboko promišljanje o pamćenju, ljubavi i vremenu koje nam preostaje, počinje na kraju jednog života, ali se ne završava smrću; naprotiv, roman postavlja pitanje šta čini smisao postojanja: da li je to ono što smo uradili, ono što smo voleli ili ono čega se sećamo? Barns i u ovom delu zadržava svoju prepoznatljivu eleganciju, humor i lucidnost, stvarajući nežnu, ali neumoljivu meditaciju o odlascima i onome što se uprkos svemu zadržava. Ovo je roman o pomirenju, o potrazi za srećom i o tihoj hrabrosti potrebnoj da se kaže zbogom - i sebi, i drugima, i svetu kakav smo poznavali.

„Veliki se pisci prepoznaju, pored ostalog, i po tome što svako delo pišu kao da im je poslednje, ulažući beskompromisno svu svoju energiju, znanje i darovitost. A kako izgleda kad jedan veliki pisac zna da mu je delo koje piše poslednje, zato što je tako odlučio? Odgovor na ovo pitanje, uzbudljiv i potresan, nudi nam veliki pisac Džulijan Barns u svom romanu Odlazim(o). Osamdeset godina života i šezdeset godina pisanja stalo je u piščevu melanholičnu, ali dostojanstvenu i uzvišenu labudovu pesmu, koja se od prve do poslednje stranice čita s posebnim emotivnim nabojem: čitalac se sve vreme oseća kao da na dalek put ispraća dragu osobu koju možda više nikad neće videti. Ta slutnja rastanka, međutim, nimalo ne narušava uživanje u doživljaju kakav može da nam priredi samo Džulijan Barns; sve je tu na svom mestu: otmena ironija, lucidna pronicljivost i raskošna veština pripovedanja odlike su koje i ovom njegovom romanu pouzdano obezbeđuju dugovečnost. Ili pre večnost: svi odlazimo, dela ostaju.