O još ponečem: Četiri eseja o preobilju

Gorazd Kocijančič se u najnovijoj knjizi, koja s Razbićem i Erotikom, politikom itd. čini filosofski sistem, usredsređuje na četiri teme: životinje, snove, jezik i ništa. Autorova izvođenja zasnivaju se na spoznanju da ja kao ipostas nisam sam svoj gospodar, da mi je vlastito biće darovano. A kao biće, koje niče iz apofatičnog Ništa, ne mogu dokraja prodreti u nedokučivost misaonih struktura koje su u osnovi svega bivajućeg.

Iz te smerne ontološko-gnoseološke pozicije Kocijančič se poduhvata razmatranja savremene naučne dokse, uverenja da se stvari, kakve odista jesu, mogu pojmiti i izreći putem koji gradi nauka. Ali „štos nije u onome što govorim, nego u (samo)pozicioniranju govornika”. Moderna doksična pozicija nereflektovano upisuje ontologiju sveta u našu svakodnevnu svest. Otuda se prema životinjama i prirodi ophodimo kao da su nam sasvim na raspolaganju, snove smatramo nižim oblikom svesnosti, prouzrokovanim našim mozgom, odnosno mehanizmima nesvesnog. Povodom jezika krećemo na osi lažne dileme inatizam vs. konvencionalizam, dok Ništa, koje je temelj svega bivajućeg, neprestano negiramo. Smrt pretvaramo u događaj unutar samog sveta.

Nasuprot takvom redukcionizmu novog doba Kocijančič postavlja (post)fenomenološku ipostatičku misao, koja se u odanosti totalitetu iskustva otvara za paradoks, za radikalnu Transcendenciju. Autor se pritom nadovezuje na misao Grka i svetih otaca, koji su znali da „putem askeze i molitve očišćeni noûs može ugledati logose sveta, pa čak i participirati u ‘dejstvima’ (enérgeiai) samog Boga”.

– Iz pogovora U. Zabukovec