Nokturna

Hose Antonio Novais, Španac koga je mladost zadesila u poratnim godinama, predodređen je da se na svoja prva daleka putovanja otiskuje u mašti: sin poznatog republikanca u izbeglištvu, mladić koji se uz to bavi sumnjivim poslom pisanja stihova, naprosto nije podoban da mu španske vlasti izdaju pasoš. Njegovo inicijacijsko putovanje, drumovima zbilje, odigraće se tek u jesen 1956, kad mu je već 30 godina: bio je krenuo u Grčku, s prijateljem, ali zbog administrativnih, u osnovi političkih peripetija, putovanje kroz Jugoslaviju, spačekom sa španskim tablicama, odužilo se u beskraj. Nije imao vizu za Jugoslaviju: od slovenačke granice do Beograda policija ga je puštala „na lepe oči“ i s obaveznim pečatom u svakom usputnom gradu i varošici, ali, pošto je njegov saputnik nesrećno nastradao nadomak prestonice, njegovo putovanje se tu i završilo. Beograd se tako pretvorio u utešno odredište gde je proveo nekoliko dana spavajući na brodu-hotelu u Savskom pristaništu, a njegovo putovanje u inicijacijsko, s milošću ili bez milosti olimpskih bogova.

Ispratio je dušu prijatelja koju je starac Haron na svom čamcu prevezao na drugu obalu: u njegovom iskustvu Sava se preobrazila u reku Stiks koju nikad neće zaboraviti, premda mu Beograd neće ostati u pamćenju kao tragično mesto, ne. Predeli koje je upoznao postaće njegovi Himalaji gde je video tamu i svetlost, crnu reku i plavo nebo, gde mu se učinilo da ga netremice gleda jedna zvezda i da se vreme zaustavilo, gde mu je severni vetar rekao da je smrt samo oblik života. I zato će se tamo uporno vraćati do samog kraja – u poznim godinama doživeće svoju poslednju ovozemaljsku ljubav s Beograđankom koja ispisuje ove redove.

Otud, verovatno, najdublje opravdanje ove knjige: da se poezija i pripovedačka proza Hosea Antonija Novaisa pojave u Beogradu, na srpskom jeziku. Drugim rečima, da se mistični putevi poezije i zbilje još jednom steknu u tački utešnog odredišta koje je vreme preinačilo u utehu samu.

Gordana Ćirjanić