Noć od ružinog drveta

Iz podzemlja izbije
para, u paru slete barene
ptice. Prelazim vojni
izveštaj, prilaz za invalide,
odsecam ranu s opekotine
reči, ubijam dan podrumima.
Po uglovima rasuti tamjan,
zmajevi zubi, mirisni mišomor.
Zahvali bogovima na daljini,
tamo gde grmi, ti nisi, gde smrt
odiše mrakom, rominja kiša
belog fosfora, sa zida zuri goli
stiropor. Sve mi se vraća, te
uniforme, koračanja, meci, o
vetrobran razmazane ptice,
nepomičnost, ruke odvojene
od tela. Februar traje, ugašeni
su telefoni, kape podvrnute
iznad ušiju, u jantaru zenice
čelična mušica. Pod snegom
leže nečije kosti, u nepcu
ukus kotlarnice, sirene kolutaju
očima. U svakom slučaju, sve je
dobro, puno vas ljubim, Gott mit
uns. Ovde sve obično.