Neki zlobni bogovi narugali su nam se svirepo

„Prepiska Vislave Šimborske i Zbignjeva Herberta, koja nije samo prepiska istaknutih pesnika već i majstora preteškog umeća pisanja pisama, počinje 24. novembra 1955. godine zvaničnim (pisanim još uvek stilom tada prihvaćenim u SPP) pismom Šimborske, tadašnje sekretarice i urednice poezije krakovskog nedeljnika „Književni život“, pozivanjem Herberta da učestvuje u kolektivnoj prezentaciji pesnika, čiji su književni debiji planirani na talasu tzv. predoktobarske jugovine. Odgovor Herberta na to pismo (kao i četiri sledeća) nije sačuvan, moguće je da je svoje dve pesme: Tri studije na temu realizma i Stočić poslao redakciji preko Tadeuša Hšanovskog. U svakom slučaju pojavile su se već 18. decembra tekuće godine u 51. broju nedeljnika (pored pesama Mirona Bjaloševskog, Stanjislava Čiča, Ježija Harasimoviča i Bohdana Drozdovskog) u čuvenoj Prapremijeri pet pesnika, koja je – nakon prelomne Važikove Poeme za odrasle – bila drugi veliki književni događaj 1955. godine. Iako ne znamo odgovor pisca Zraka svetlosti na prvo pismo Šimborske i na njena sledeća četiri pisma, kao i na prvo sačuvano Herbertovo pismo (od 21. februara 1958. godine), ipak vidi se kako je zvanično početno poznanstvo prelazilo u veoma srdačno prijateljstvo, i više od toga, u međusobnu fascinaciju oba pesnika, koja je istrajavala decenijama, do telegrama Zbignjeva Herberta od 6. oktobra 1996. godine, u kome je čestitao Vislavi Šimborskoj Nobelovu nagradu i njenog elegantnog odgovora Zbiško, Veliki pesniče! Kada bi od mene zavisilo, Ti bi se sada mučio pisanjem govora…“

– Rišard Krinjicki