Naš čovek: Ričard Holbruk i kraj američkog stoleća

Na jednom mestu u knjizi, želeći da pokaže koliko je Holbruk bio neko za koga je znala cela Srbija, Paker beleži kako se u srpskom jeziku pojavio glagol„holbručiti”. Danas, kad u Gugl pretraživač uneseš tu reč, vidiš da se ona zaista pojavljivala u tekstovima Denisa Kuljiša i Miljenka Jergovića. Potonji holbručenje definiše kao „uvrtanje ruke, pravljenje male djece, ciljano ponižavanje, fizičko i mentalno maltretiranje,emocionalno zlostavljanje, opštenje u zdrav mozak i moralno degradiranje slabijeg od sebe, i sve to s namjerom da se postigne jasan rezultat i uskrati neprijatelju bilo kakva mogućnost izvrdavanja ili časnog kompromisa.”

Nepravedno bi bilo reći da je svojom knjigom, Džordž Paker samog Holbruka posthumno isholbručio, ali je s druge strane ova knjiga miljama daleko od svake ideje „o mrtvima sve najbolje”. Ko od ove knjige očekuje hagiografiju, bilo šta iz žanra „I ja sam video Holbruka Dika, legendu tu, slobodotvorca…” na pogrešnom je mestu. Paker ne propušta da pome nijednu njegovu ljudsku slabost, a o nekim lošim navikama i gresima piše čak sa stanovitim skoro perverznim uživanjem.

S druge, međutim, strane, a što je valjda i ključni razlog zbog koga je ova knjiga napisana, teško bi se moglo i zamisliti da se kroz jednu jedinu biografiju opiše„uspon i pad američke imperije” od Vijetnama preko Balkana do Iraka i Avganistana ovako sugestivno, efektno i otkrivalački. Džordž Paker je pljunuo istinu u oči i buldožer diplomatiji u formi vanjske politike kao i lažima i izgovorima kojima se ona kiti.

– iz pogovora Muharema Bazdulj