Lazareva klet, Knjiga 2

Putujući kroz vreme, od carevine do monarhije a onda i do republike, Srbija je danak svim ratovima davala: i u prvom i drugom svetskom ratu. A onda, u slobodi zlatnoj, one proste 1999, šest vekova posle istorijske pogibije na Kosovu, opet se nad tom zemljom nadviše oblaci aviona. Ovoga puta naših „milosrdnih“ svetskih prijatelja. Jednom su to bile alijanse, drugi put su NATO snage, kako god se zvale, te sile su davale za pravo sebi da mogu uticati na prekrajanje zemalja.

I tako su 1998. tzv. NATO snage, predvođene idejama SAD, odlučile da otkinu deo zemlje jednoj državi. Istorijsko Kosovo da oduzmu Srbiji. Ono Kosovo, Nemanjino, Dušanovo, Lazarevo. Krvlju natopljeno.

I ne dadoše. Ne dopustiše izdanci Nemanje, Dušana i Lazara. Svi oni koji se Srbinom osećaju. Oni, čiji su rodovi prolazili golgote a nisu se odrekli sebe. Oni koji znaju ko su i odakle su.

I kada je osvanula 1999, martovskim idejama označena, a smrti u oči gledana, podiže se policija i vojska i ode na Kosovo. Da brani srpstvo, da ne da krvlju da se krv zaprlja, da sačuva ikone i svece.

I sve nedaće prođoše, podmetanja i iskušenja, sve zajedno prebrodiše. Među njima se izdvoji Lazar, potomak Đorđa, naslednik Milovana i ne dozvoli prevarama da vladaju večno. Ne dozvoli separatistima da lažima caruju. Ne dade ni silama da biju i otimaju.

Naš Lazar je potomak Lazara, njegova krv i njegova klet, naš junak i srpski sin, srećan kad ne daje zemlju i ponosan kad je od tuđih sačuva. On planira i kreira, ljudske žrtve ne prodaje, hrabri,bodri i spasava.

Lazar, zagledan u nebo, u više sile, buni se protiv nadmoći, osuđuje licemerje, prezire izdaju, traži pomoć među ljudima koji su ostali verni svome rodu, traži da čovek ostane čovek. Sledi pravdu i ne gazi dostojanstvo.

Svakom silniku, koji se uzoholi i pomisli da je natčovek, ostavlja kletvu u amanet:

„Rđom kapo dok mu je koljena!“


Izvod iz recenzije Jadranke Milošević,
doktora filoloških nauka