Kružok na zlatni pogon

Roman je ušao u uži krug izbora za NIN-ovu nagradu. Jedan od glasova ovog romana izgovara: „Ko ima izgleda da ponovo krene i prilike da zasniva novi život, za njega su Mocart i Tolstoj; onima bez nade, neophodni su Betoven i Kafka“ i upravo na raskršću nade i beznađa Slobodan Mandić oblikuje fluidni roman, koji je poput njegovih junaka, razglobljen, nedovršen, u neprestanim preobražajima i nastajanju. Ova knjiga intimna je ispovest ali i kolektivna priča o sudbini Sarče (Sutjeske) u prevojima istorije. Ona prati njenu davnu prošlost sa nostalgijom, poratno vreme i vreme ujedinjenja Rumunske i Nemačke Sarče, dolazak kolonista, ali i smelo iskoračuje u konteks savremenosti, reflektujući svaki od ovih aspekata na složenu „galeriju“ junaka. Parcijalizovana u tri narativne celine – „Dom za umorne duše“, „Salaš u ulici priviđenja“ i „Sanarina“, ona otvara ozbiljno pitanje ljudskih odnosa, kontakt Novih (tuđinaca) sa Starima što možda najbolje reprezentuje i jedan od naratora ove pripovesti: „Onda su u naše mi ušli i sarčanski Rumuni, kroz njega prošli i ovdašnji Rusi. Potom će oni biti svi koji s koferima i zavežljajima odnekud dolaze; koji će u istu nestalnu reč smeštati ne samo sve zatečene starosedeoce već i druge dve partije kolonista“. Sama formalna osobenost romana zasnovana je na dosledno sprovedenoj intertekstualnosti i poetičkom izboru „pisanja u četiri ruke“. Naime jedan od junaka, gospodin Barok, zajedno sa Momčilom Višnjevcem, tj. njegovim pronađenim zapisom Hronika napuštenih kuća, zagledan u „zakrvavljeno i mutno oko istorije“, piše novu, beskrajnu knjigu u nastavcima. U njoj jedna priča nadopunjuje drugu, polemiše sa njom i postaje komentar, pečat i autorski potpis. Oba hroničara, ispisuju i sopstvenu i zajedničku istoriju jednog vremena i jednog prostora identitetskih previranja. Kao najsnažniji simbol i spomenik ličnoj i kolektivnoj istoriji Sarče, uzdiže se motiv „tri kuće“, gde najmlađa i najveća simboliše sudbinu gasterbajtera, onih otuđenih od doma („gromada, kao zalutala“); druga je spomenik namera i nedosanjanih snova, kao kapija obećane Evrope; a treća „sad najmanje ima da pokaže, najviše da ispriča. O vremenima i prolaznosti“. U ovom trostrukom ogledalu koje se prepoznaje i u formalnom i u motivskom izboru pisca, afirmiše se umeće neponovljivog, pripovedačkog umeća autora da ispriča potresnu priču o istoriji i prolaznosti. Slobodan Mandić (1947, Sutjeska) savremeni je prozni stvaralac. Autor više romana i zbirki pripovedaka, esejista i autor dokumentarne proze. Njegov roman Očev novi mandat (2016) u izdanju Agore i Gradske biblioteke u Zrenjaninu nagrađen je značajnim književnim priznanjem, Nagradom „Danko Popović“ za najbolju knjigu proze.