Krtice

Dok većina bezbedno pripoveda, Kopicl fatalno zaigrano piše, propisuje, ukršta, izmešta iz uobičajenog i napreže jezik, tematske dominante, vremenske ravni, neuhvatljive ćudi i obrise junaka svog romana, ne prezajući da usred igre naprečac menja žanrovski kod i drugu zanatsku opremu. Tako jezički relaksirana i tematski razigrana materija Krtica, vedro levitira između urbanih grehova današnjice i hiperbolizovane slike najbliže nam budućnosti, otkrivajući sliku grada kao organizma u nestajanju pred nezajažljivošću građevinskog lobija i inertnom samodovoljnošću lokalne politike. Dabome, u pitanju nije polit-aktivistička studija već živim ljudskim iskustvom protkan pa romaneskno zakovitlan futurološki upitnik s aromom prepoznatljivih gradskih dešavanja u kojima briljiraju ili tek oponiraju tipično naši lideri i liderčići, žestoki momci i nežne dame, investitori nadzemnih grdosija i podzemni popovi, kao i brojna čudesa s kojima se iz dana u dan sve lakše saživljavamo. Ne bez primesa distopijskog filinga, Krtice su, uz sve već istaknuto, i zavidan jezički poligon svakojake travestije, humora, neverovatnih, gotovo snovnih obrta i rešenja, kakvima se ni u snu nismo nadali. Kamoli u knjizi. Ali smo ih ovde dobili, i to na veoma čitljivoj, fino složenoj književnoj tacni. Pa ko voli – nek izvoli.