Kozaci

„„Sve treba da živi, da bude srećno, jer ja želim samo jedno jedino – sreću. Bez obzira na to, da li sam ja isto tako životinja, kao i svi, nad čijim će grobom iznići trava, i ništa više, ili sam okvir, u koji je umetnut jedan deo božanstva – treba da se živi kako se najbolje može. Kako treba da se živi, pa da čovek bude srećan, i zbog čega ja pre nisam bio srećan?““ On poče da se seća svoga minulog života, i užasnu se. Izgledao je sam sebi preveliki sebičnjak, dok mu u stvari ništa nije bilo potrebno. I on je neprestano gledao na prozirno zelenilo oko sebe, na sunce, koje je zalazilo, i na jasno nebo, pa je neprestano osećao da je srećan isto tako kao i pre. „„Zašto sam srećan, i zašto sam ranije živeo?““ mislio je. „„Kako sam bio samoživ, pa ipak ništa nisam stekao, sem stida i tuge! A evo, kako mi za sreću ništa nije potrebno!““ i odjednom, kao da mu zasja nov sjaj. „„To je sreća““, reče Oljenin. „„Sastoji se u životu za druge!““