Intenzitet

"Kada se na malom prostoru, kao što je knjiga kratkih priča – više raznorodnih intenziteta o koječemu (ponajviše o stvarnosti, bez obzira na to da li se radi o prošloj, izmaštanoj, doživljenoj ili onoj koja je u toku) veštom autorovom rukom sabije (pod visokim pritiskom imaginacije i talenta) u jedan, dobije se intelektualno vrlo izazovan, ali i poprilično opasan proizvod. A da je tako, da se radi o intelektualno opasnoj stvari, svedoči citat: „[…] privremeno boravište između života kao kazne i budućnosti kao beznađa.“ Opasnoj, naročito zato što je poštena, jer je pisana i drobom, premda je svaka cezura u toku pripovedanja zapravo progutana guka i zato što Sibinovićeve priče nikoga ne štede. Autora, njega, Đorđa – ponajmanje. Niti je on, istine radi, pišući ovakvu prozu, i mučnu i lekotvornu istovremeno, milost i zaiskao. Pristao je da svoj unutrašnji intenzitet (koji obuhvata pre svega emociju, kao dominantno stanje duha i svesti) „sabije“ u malo pakovanje – ne samo da bi potvrdio da se „otrov čuva u malom pakovanju“ već da bi nas podsetio i da se lekovi takođe nalaze u maloj ambalaži.

Nije svaka priča antologijska, ali nema nijedne da nije odlična, pa bi se ova lična (pro)cena mogla potkrepiti autorovim promišljanjem, koje glasi: „Ako se pošteno dodeljuju, nagrade su najvažnije za one koji ih nisu dobili.“ (Miloš Janković)"