Glavni srpski žrtveni običaji - Lapot

Od prvih brazdi do poslednje kriške pogače, žrtva prati većinu obreda srpskog naroda. Etnolog Sima Trojanović ulazi u samu srž tih rituala – od kurbana, krvi prolivene u temelj kuće, preko „božje brade“ u žitu, do zagonetnog lapota, drevnog običaja koji na samu pomisao stvara jezu. Prateći žrtvu kao dar, simbol i tajni jezik između čoveka i viših sila, autor upoređuje narodne prakse sa antičkim, vedskim i germanskim izvorima, otkrivajući njihove zajedničke korene i posebne srpske izraze. „Glavni srpski žrtveni običaji“ nudi živ opis prošlosti i trajan podsetnik na tradiciju koja i danas oblikuje odnos prema prirodi, vremenu i duhovnom.

Da se ma kakva tekovina ljudska, pa i zdravlje i život očuva, ili da se nešto naročito dobije, potrebno je, kako po neznaboškom kultu, tako u mnogo koječemu i sada, otkupiti se, i to negda kod bogova i duhova, a sad kod jednog Boga, svedržitelja neba i zemlje. Na primitivnom stepenu religije žrtvu je stalno pratila molitva, a kad se čovek, bez žrtve, samo molitvom obraća, onda je tu već prečišćena subjektivna religija prema Bogu, i molitva odlazi k njemu kao čist izraz unutrašnjeg uverenja i dužnosti.

Naš narod potpuno nesvesno žrtvuje, sad najviše iz praznoverice, npr. u bolesti, ili iz običaja: kad badnjak preliva vinom i ostavlja na njemu voće, kad kolje jagnje na Đurđevdan itd.

Božanstvu još su u počast priđivani žrtveni ručkovi, zamišljajući da će tada i sam njihov bog pri toj gozbi nevidovno učestvovati. Prema tome nije čudno što se u leskovačkom srezu veruje da o slavi sam svetac dođe svečaru u dom, otuda se i kaže izjutra pri čestitanju: ,,došao nam svetac u kuću.” U Miljkovcu domaćin iznese na Badnje veče postavljenu sovru napolje i glasno pozove „praznike,” na večeru.