Evo, anđela!

„Selimir Radulović, poslednjih godina u naročito produktivnoj fazi svog stvaralaštva, ovenčan nizom novih pesničkih ostvarenja i književnih priznanja, peva s drevnom ponesenošću. Tako i hoda ovim svetom, tako i dela u javnom životu. On peva molitveno i ceo svoje pouzdanje poklanja Ocu svome za kojeg veruje, čvrsto, da je otac svima nama. Može li se tako pevati u našem dobu? Ako može, pesnik je paskalovski pobednik, ako ne, ipak ima nečeg otmenog u njegovom htеnju, posvećenosti, traganju, sjaju lektire... To je izazov za čitaoca – kad ga reši u stihovima sve će doći na svoje mesto!Dalek u vremenu i stavu, pesnik brine o spasenju i u tome vidi osnovnu dramu izraza – kazivati jedino u čemu leži spas, ono što je iznad svih i svakog od nas. To, u isti mah, znači pevati više okrenut dobu od Dantea do Miltona nego promeni koja se odigrala između Igoa i Bodlera, kada se poeziji nametala figura Satane. U svojim autopoetičkim iskazima, on se posebno osvrće i oslanja i na Helderlina i Rilkea.Može li se povratiti ono što je izgubljeno od Malarmea do Apolinera, kod koga se slomila čak i neprikosnovena celovitost samoga stiha? Ivan V. Lalić je u tom iskustvu otkrio svoje kanone, a Milosav Tešić izvorni bruj pesme. Selimir Radulović se, sa tog mesta, moli pesničkim rečima i veruje u njih.“– Aleksandar Jerkov